Venčanje Brunhilde i Zigoberta I. Iluminacija iz 14. veka koja se danas nalazi u Nacionalnoj biblioteci Francuske u Parizu.

Brunhilda¹ je bila vizigotska princeza (Sevilja, 547/50. — Renev, 613), kćerka vizigotskog kralja Atanagilda i njegove žene Gosvinte. Prema Fredegaru, njeno pravo ime bilo je Bruna, koje je kasnije promenjeno u Brunihildis (Brunichildis)[1]. Udala se za franačkog kralja Austrazije, Zigoberta I, sina franačkog kralja, Hlotara I, i tako postala kraljica Austrazije. Kada je njenu stariju[1] sestru, Galsvintu, usmrtio njen muž, Hilperih I od Neustrije, otpočela je ogorčeno i doživotno rivalstvo sa Hilperihovom drugom ženom, Fredegundom. Bila je majka austrazijskog kralja Hildeberta II, i baba Teuderiha II od Burgundije i Teudeberta II od Austrazije.

Izvori

O Brunhildinom životu i vladavini postoji više izvora. Najobimniji i najdetaljniji su svakako Istorija Franaka Grgura Turskog, kao i Pseudo-Fredegarova hronika. Dok joj je Grgur Turski naklonjen, Pseudo-Fredegarova hronika je odraz burgundske tradicije koja se odnosila veoma negativno prema Brunhildi i oslikava je u vrlo negativnom svetlu[2].

Detinjstvo i mladost

Brunhilda se verovatno rodila između 547. i 550. godine, u Sevilji, gradu u kome je njen otac Atanagild u to vreme vršio dužnost duksa tj. vojnog upravnika provincije Betike. Detinjstvo je provela u ratnom sukobu između njenog oca i tadašnjeg vizigotskog kralja, Agile. Zahvaljujući pomoći vizantijskog cara Justinijana, Atanagild je uspeo da se dočepa vizigotske krune, međutim, vizantijski car nije imao nameru da se povuče sa osvojenih teritorija, tako da je novopečeni vizigotski kralj preselio svoju porodicu i prestonicu u Toledo, gde je Brunhilda provela svoju prvu mladost i gde je najverovatnije, kao i sve gotske princeze, kao Amalasunta, primila klasično obrazovanje. Međutim, na toledanskom dvoru takođe će se upoznati i sa mehanizmima i funkcionisanjem moći i vladanja[3].

Brak sa Zigobertom i Galsvintina smrt

Iluminacija na kojoj je prikazan Hilperih kako davi Galsvintu. Danas se nalazi u Nacionalnoj biblioteci Francuske u Parizu.

Hlotar I, pre nego što je umro, razdelio je zemlju na svoja četiri sina — Zigobert je dobio Austraziju, Haribert Pariz², Guntram Burgundiju, dok je njihov polubrat Hilperih³ dobio najmanju oblast, Neustriju[4]. Zategnuti odnosi između franačke i vizigotske kraljevine izazvani tridesetak godina ranije kada je franačku princezu Hlotildu, kćerku Hlodoveha I, ubio njen muž, vizigotski kralj Atanarih, poboljšali su se negde oko 565. godine. Zigobert I zaprosio je vizigotsku princezu, Brunhildu u želji da se ženidbom sa plemkinjom visokih moralnih načela istakne među svojom braćom, koji su, za razliku od njega, za žene uzimali pripadnice niskog roda i sumnjivih moralnih načela. Guntram od Burgundije bio je oženjen Venerandom služavkom jednog svog podanika[5][6], dok je Hilperih imao više nevenčanih žena, a bio je i po drugi put oženjen Fredegundom koja je izgleda takođe bila služavka[7]. Haribert, nakon što je oterao svoju prvu ženu, Ingobergu, oženio se Merofledom, kćerkom jednog tkača, iako je takođe bio oženjen i Teodogildom, ćerkom jednog pastira, a kasnije se oženio i Merofledinom sestrom, Markovefom[8]. Nasuprot njima, Brunhilda je bila plemenitog roda, obrazovana i odmerenog ponašanja. Grgur Turski, istoričar merovinškog doba franačkog kraljevstva, napisao je o Brunhildi:

Beše to devojka elegantnih manira, lepog stasa, poštena i smerna, prijatna sagovornica i dobra savetnica.

Vizigotski kralj, Atanagild, prihvatio je Zigobertovu ponudu i poslao Brunhildu u Austraziju sa bogatim poklonima. Brunhilda, vaspitana u duhu arijanskog hrišćanstva, prihvatila je pravoverno hrišćanstvo, veru koja se ispovedala u franačkim zemljama. Zigobert ju je dočekao sa najvećim počastima i venčanje se obavilo u gradu Mecu, prestonici Austrazije, 566. godine[9]. Brunhilda je potom, budući arijanka, prihvatila da se pokrsti i prihvati nikejsko hrišćanstvo[10]. Između 567. i 570, Brunhilda je Zigobertu rodila troje dece — dve kćerke, Ingundu, Hlodosindu i jednog sina, Hildeberta[1].

Prema Grguru Turskom, kad je Hilperih video šta je Zigobert učinio, odmah je poslao je izaslanike na vizigotski dvor da zaprose Brunhildinu stariju sestru, Galsvintu[4], obećavši da će ostaviti sve druge žene koje ima ako bude mogao da ima ženu dostojnu svog kraljevskog položaja[7]. Atanagild je poverovao Hilperihovim obećanjima i poslao svoju stariju kćerku u Neustriju sa bogatim poklonima. Međutim, prema Grguru Turskom, ovaj brak od početka nije bio srećan: Hilperih je i dalje nastavio da viđa Fredegundu, a Galsvinta, uvređena, zatražila je dozvolu da se vrati na vizigotski dvor[7]. Hilperih ju je isprva umirio obećanjima, međutim, svađe oko Fredegunde su se nastavile i Galsvinta je jednog jutra pronađena mrtva u svom krevetu[11]. Grgur Turski je bio čvrsto uveren da je Hilperih naredio jednom robu da je zadavi na spavanju, a izgleda da su u to isto verovala i Hilperihova braća[7][11]. Nakon nekoliko nedelja žalosti, Hilperih se opet oženio Fredegundom.

Rat protiv Hilperiha i Zigobertova smrt

Ubistvo Zigoberta I. Iluminacija Žana Fokea iz Tura (1455—1460), Pariz

Grgur Turski kaže kako je Hilperih, u želji da proširi svoje posede, poslao svog sina Teudeberta (kog je imao sa Audoverom), da izvrši invaziju na Zigobertove teritorije južno od Loare — Turen, Poato, Limuzin i Kersi. Kao odgovor na to, Zigobert je 574. godine poslao vojsku paganskih Germana da napadnu Hilperiha. Guntram je ostao neutralan, i Zigobert je ubio Teudeberta i naterao Hilperiha da pobegne u Turnaj[11]. Zigobert je potom pobednički ušao u Pariz, u pratnji svoje žene Brunhilde i njihove dece[12]. U Parizu, Zigobert je, prema Grguru Turskom, primio izaslanike grada Turnaja koji su ga uveravali da su spremni da napuste Hilperiha i da priznaju njega za svog kralja[12][11]. Ohrabren tim vestima, Zigobert je 575. krenuo ka Turnaju u želji da se jednom za svagda reši svog brata. Grgur Turski navodi da je episkop German pokušao da ga odvrati od namere da ubije svog brata, ali nije uspeo[12]. U Vitriju, vojnici su Zigoberta postavili na štit i proglasili ga svojim kraljem[12]. Fredegunda je, videvši svog muža u opasnosti, unajmila dvojicu robova da ubiju Zigoberta otrovnim noževima[11] ili scramasaxi, kako to navodi Grgur Turski[12]. Pored njega, ubijeni su i njegov majordom, Harigisel, kao i Got Sigila koji se nalazio u Zigobertovoj pratnji[12]. Brunhilda je zajedno sa decom bila zarobljena u Parizu, a potom zatvorena u Ruanu. Hildebert je bio poveren na brigu svom učitelju, Gogou (koji je ostao njegov savetnik sve do svoje smrti 581[13]), a njene dve kćerke, Ingunda i Hlodosinda, bile su proterane u Mec[1].

Nakon Zigobertove smrti, Austrazija ipak nije bila podeljena između preostale braće kao što se to desilo s Parizom pošto je Haribert umro. Austrazijsko plemstvo je želelo da sačuva svoju nezavisnost, pa je iste 575. godine priznalo petogodišnjeg Brunhildinog i Zigobertovog sina, kao Hildeberta II za kralja[11], međutim, odbili su da proglase Brunhildu za njegovog regenta. Iskoristivši slabost Austrazije u tom momentu, Hilperih je izvršio invaziju na Hildebertove teritorije, međutim, Brunhilda mu je uskoro pomrsila račune — udala se za njegovog drugog sina kojeg je imao sa Audoverom, Meroveha.

Vladavina Hildeberta II

Hilperih je poslao svog sina, Meroveha, u Poatje sa vojskom, međutim, on je otišao u Tur gde je proveo Uskrs, a potom u Ruan pod izgovorom da poseti svoju majku Audoveru, gde je upoznao Brunhildu i oženio se njome[14]. Ovaj brak je očigledno bio iz interesa s obe strane, s obzirom da je Meroveh ženidbom sa svojom strinom želeo da poboljša svoje šanse u borbi za presto, dok je Brunhilda želela da povrati politički uticaj koji je imala pre smrti svog muža i koji je izgubila kad ju je Hilperih udaljio od njenog sina, Hildeberta[11]. Kako beleži Grgur Turski, ovaj brak je bio protivzakonit jer je Brunhilda bila Merovehova tetka. Hilperih je odmah reagovao i krenuo u Ruan, a Meroveh i Brunhilda su se sklonili u crkvu sv. Martina u Turu[14]. Hilperih je postavio opsadu oko crkve i nakon izvesnog vremena obećao da ih neće rastaviti, samo da izađu. Brunhilda i Meroveh su mu poverovali i izašli, a Hilperih ih je u prvi mah lepo dočekao, ali je na kraju odveo Meroveha sa sobom u Soason[14].

U želji da poništi brak, Hilperih je na silu zaredio Meroveha i poslao ga u manastir u Mansu po imenu Aninsola[15], gde je ovaj postao sveštenik. Meroveh je, međutim, pobegao u svetilište sv. Martina u Turu, crkve Grgura Turskog (koji je inače bio savremenik svih ovih događaja). Hilperih je zapretio da će sve spaliti ukoliko se Meroveh ne izbaci iz crkve[15]. Meroveh je u crkvi sv. Martina proveo dva meseca, a onda je pošao Brunhildi u Austraziju. Hilperih je sa vojskom stigao u Tur, spalio i opljačkao okolinu grada kao i crkvu sv. Martina, a zatim je krenuo u Šampanju jer je mislio da će tamo naći Meroveha[15], koji se međutim, krio u Austraziji gde je ostao sve do 577. Kad je bio otkriven, naredio je sopsvenom slugi da ga ubije[16].

Mapa franačkih kraljevina 587. nakon sporazuma u Andelou. Guntramovi posedi obeleženi su roze bojom, Hildebertovi zelenom, a Hlotarovi žutom. Preuzeto iz Vidal-Lablanšovog Atlas général d'histoire et de géographie (1894).

Iste godine, 577. Guntram, kome su oba sina umrla od dizenterije, usvojio je Hildeberta i učinio ga svojim naslednikom[16].

Godine 579. udala je svoju kćerku Ingundu (koja je tada imala samo 13 godina) za vizigotskog princa Hermenegilda i na taj način sklopila savez između kraljevske kuće Austrazije i Vizigotskog kraljevstva, svoje domovine. Međutim, sa Hermenegildovim napuštanjem arijanstva i prihvatanjem pravovernog hrišćanstva oboje su bili uvučeni u turbulentne događaje koji su se tragično završili smrću mladog bračnog para. Zbog ovih događaja, Brunhilda je bila veoma neprijateljski raspoložena prema vizigotskom kralju Leovigildu, čak je pokušala da pridobije podršku austrazijskog plemstva, međutimnije u tome imala mnogo uspeha[1]. Grgur Turski kaže da je 580. Brunhilda poslala biskupa iz Šalon sir Marna u Hispaniju. Ne navodi se zašto, ali se pretpostavlja da je ambasada bila u vezi sa njenom kćerkom Ingundom[1].

Godine 581. Hildebertovi savetnici raskinuli su ugovor sa Guntramom i sklopili su sporazum sa Hilperihom koji je Hildeberta proglasio svojim naslednikom[16]. Ovaj savez je trajao do Hilperihove smrti 584. kada je bio ubijen u lovu[17].

Sukob sa Fredegundom se opet razbuktao 584. nakon Hilperihove smrti. Prema Grguru Turskom, 584, a potom i 585. Fredegunda je organizovala dva neuspela pokušaja ubistva Brunhilde i Hildeberta[1], pošto je Hildebert tražio od Guntrama da mu je preda optuživši je za ubistvo svog oca i strica, kao i svoje braće od strica, Audoverinih i Hilperihovih sinova[18][19] međutim, Guntram je to odbio, pošto se zakleo da će biti Fredegundin zaštitnik.

Mnogi uticajni i veoma bogati plemići bili su veoma nezadovoljni činjenicom da je Brunhilda imala ogroman uticaj na svog sina, mladog kralja Hildeberta. Prema Grguru Turskom, trojica njih — Rauhig, Ursije i Bertefrid — skovali su zaveru da ubiju Hildeberta. Međutim, zavera je propala, Rauhig je ubijen, a Ursije i Bertefrid su uspeli da pobegnu, međutim, uskoro su bili uhvaćeni i ubijeni[20][1]. Nakon ovog događaja, Guntram je odmah pozvao Brunhildu, Hildeberta i Hildebertovu decu da se sklone na njegov dvor, smatrajući da su im životi u opasnosti, što su oni i učinili[21].

Godine 587. Guntram, Hildebert i Brunhilda su sklopili sporazum u Andelou, čime su obezbedili presto Burgundije za Hildeberta nakon Guntramove smrti, kao i savez dve države koji je trajao dokle god je Guntram bio živ[22]. Ovim sporazumom Brunhilda je dobila posede Kaora u svoje vlasništvo[22].

Iste godine, vizigotski kralj, Rekared I, poslao je izaslanike Hildebertu i Guntramu[24]. Hildebert ih je primio i sklopio savez sa Vizigotima, dok je Guntram iz samo njemu poznatih razloga odbio da ih primi. Nakon dve godine, 589. Rekared je zaprosio Breunhildinu kćerku, Hlodosindu[22]. Brunhilda je tim povodom poslala vizigotskom kralju dragocene poklone, međutim, sklapanju braka se oštro usprotivio Guntram, te su i pregovori bili napušteni.

Godine 592, Guntram je umro i Hildebert, prema sporazumu iz Andeloa, postao je takođe kralj Burgundije. Međutim, nakon samo tri godine, i on sam je umro, a njegova dva sina su ga nasledila na prestolu u dve kraljevine: Teuderih II u Austraziji, a Teudebert II u Burgundiji.

Teuderih II i Teudebert II

Zlatni novčić sa likom Hlotara II. Danas se nalazi u Britanskom muzeju u Londonu.

Nakon Hildebertove smrti (septembar ili oktobar 595), Brunhilda je praktično vladala Austrazijom i Burgundijom u ime svoja dva unuka, Teudeberta II i Teuderiha II[22]. Pošto je i Hiledebertova žena umrla istog dana kad i Hildebert, izgleda da su Pseudo-Fredegarovi navodi bili tačni, i da su oboje bili otrovani. Pavle Đakon navodi da su Avari 596. godine napali Turingiju, i da je Brunhilda morala da im plati veliku sumu novca u zamenu za mir[22].

Sukobi sa Neustrijom su nastavljeni sve do 597. kada je Fredegunda umrla, čime je njeno i Brunhildino rivalstvo privedeno kraju. Međutim, sukob su nastavili potomci ove dve kraljice[22].

Godine 599, nezadovoljstvo austrazijskog plemstva Brunhildinim prisustvom je bilo toliko da je njen stariji unuk, Teudebert morao da je protera iz Austrazije. Brunhilda je bila primorana da se skloni kod svog drugog unuka, Teuderiha u Burgundiji koji je vrlo rado primio na svoj dvor. Međutim, to nije smetalo Teuderihu i Teudebertu da se udruže 600. godine i da zajedničkim snagama poraze Hlotara II[22]. Prema Pseudo-Fredegaru, do sukoba je došlo na reci Orvan. Hlotar II je pobegao u Pariz, a Teudebert i Teuderih su krenuli u poteru za njim i naterali ga da potpiše sporazum pod njihovim uslovima. Teudebert je dobio teritorije između Loare i Sene, a Teuderih teritoriju između Sene i Ose sve do morske obale. Hlotaru je ostalo samo 12 grofovija između Ose i Sene[23].

Godine 603. Deziderije, biskup Vjena, optužio je Brunhildu za incest i okrutnost. Potom je pred njom i kraljem Teuderihom održao propoved o čestitosti, što je izazvalo bes kod kraljice koja je nagovorila kralja da ga protera, a nakon Deziderijevog povratka 607. godine, da ga usmrti kamenovanjem selu koje se danas zove Sen Didje sir Šalaron[22].

Godine 604, skovala je zaveru protiv Bertoalda, majordoma burgundijskog dvora kako bi ga ubila i na njegovo mesto dovela svog ljubavnika, Protadija. Iste, 605. godine, Brunhilda je nagovorila Teuderiha da povede rat sa svojim bratom, kraljem Austrazije[22]. Prema Pseudo-Fredegaru, Brunhilda je podstakla Teuderiha da traži od Teudeberta blago njihovog oca koji je ovaj uzeo, jer je navodno, Teudebert bio sin baštovana, a ne sin kralja Hildeberta. Protadije je sa svoje strane, savetovao Teuderihu da posluša svoju babu, tako da je Teuderih na kraju sakupio vojsku i krenuo na svog brata, austrazijskog kralja. Međutim, plemići nisu želeli da ratuju i savetovali su Teuderihu da sa bratom sklopi mir, ali Protadije je insistirao da se pohod nastavi, stoga su plemići pod vođstvom izvesnog Unselena, skovali zaveru i ubili ga[25]. Brunhilda se postarala da se odgovorni za njegovo ubistvo uhvate i kazne. Fredegar navodi da su vojvode Unselen i Vulf bili mučeni i ubijeni po Brunhildinom naređenju[26].

Srednjovekovni prikaz sv. Kolumbana

Brunhilda je imala toliko veliki uticaj na svog unuka, da je 607/8. uspela da uništi njegov brak sa vizigotskom princezom, Ermenbergom, kćerkom vizigotskog kralja Viteriha[22]. Nagovorila je Teuderiha da zadrži dragocene poklone koje je Viterih poslao sa Ermenbergom, a samu Ermenbergu da vrati ocu. Viterih je bio toliko uvređen da je odmah poslao izaslanike Hlotaru od Neustrije i predložio mu savez protiv burgundskog kralja. Hlotar je rado prihvatio ponudu, a potom poslao emisare Teudebertu od Austrazije s ponudom da im se pridruži, kao i langobardskom kralju, Agilulfu. Teudebert i Agilulf su prihvatili poziv da se pridruže savezu protiv Teuderiha, što je burgundskog kralja veoma razljutilo[26].

Oko 608. ili 609. godine u Austraziju, a kasnije i u Burgundiju, stigao je veliki irski sveštenik Kolumban i nastanio se u Liberbisu (Lieuberbiz)[27]. Teuderih je u više navrata posećivao ovog svetog čoveka i divio se njegovoj mudrosti, tako da je Brunhlda ubrzo shvatila da bi Kolumban mogao da postane opasan neprijatelj[27]. Jednog dana se pojavila pred irskim sveštenikom sa svoja dva praunučeta, tražeći da ih Kolumban blagoslovi, međutim, on je to odbio[27][28][22]. Na kraju je uspela da izdejstvuje Kolumbanovo proterivanje iz Burgundije, nakon čega je irski sveštenik otišao u Lombardiju gde je osnovao opatiju Bobio 612. i gde je vrlo brzo umro[27].

Teuderih II je 612. godine pobedio Teudeberta II i postao je kralj Burgundije i Austrazije[28]. Međutim, vrlo brzo je umro (613) od dizenterije u prestonici Austrazije, Mecu. Pseudo-Fredegar, međutim, navodi da je umro po Brunhildinom naređenju, zato što joj je naneo sramotu u javnosti kada mu je rekla da je Teudebert ipak njegov brat. Naime, po Pseudo-Fredegaru, nakon pobede nad Teudebertom, Teuderih je doveo njegovu kćerku u Mec i zaljubivši se u nju, hteo da je oženi, međutim, Brunhilda se tome usprotivila, govorći mu da ne može da se oženi kćerkom svog brata. Teuderih se onda razbesneo zato što je shvatio da ga je Brunhilda u stvari lagala kad mu je rekla da je Teudebert u stvari sin baštovana i hteo je da je ubije. Brunhilda se spasla samo zahvaljujući brzom intervencijom slugu. Međutim, nije zaboravila ovu uvredu, i vrlo brzo je našla priliku da se osveti: potplatila je sluga da otruju Teuderiha dok se kupao[29].

Pad i smrt

Brunhildina smrt. Ilustracija iz francuskog izdanja Bokačovih Propasti slavnih ljudi (De Casibus Virorum Illustribus), 1475. godine.

Brunhilda je onda tražila krunu za svog praunuka Zigoberta II i regentstvo za sebe. Pseudo-Fredegar kaže da je Teuderih imao četiri sina koja su rodile žene koje nisu bile njegove venčane supruge: Zigoberta, Korba, Hildeberta i Meroveha, međutim, pošto njihove majke nisu bile plemenitog roda, ni jedan od njih nije mogao da postane kralj. Međutim, Brunhilda je odabrala jednog od njih nadajući se da će moći da vlada umesto njega[30], ali je plemstvo Austrazije pod vođstvom Pipina Landenskog i biskupa iz Meca, sv. Arnulfa odbilo i sklopilo savez sa Hlotarom II od Neustrije, Fredegundinim sinom, koji je preduzeo vojni pohod na Austraziju[28].

Brunhilda, koja se tad nalazila u Vormsu, kad je čula da je Hlotar krenuo na nju s vojskom, zahtevala je da omah stane i da Teuderihove zemlje preda u ruke njegovim sinovima. Hlotar joj je na to odgovorio da bi trebalo da sazove sabor i pita barone za mišljenje o tom pitanju. Brunhilda je shvatila da bi na takvom saboru bila izigrana, pa je poslala svog praunuka Zigoberta, majordoma Garnijea i uglednog plemića Alboina kao izaslanike germanskim plemenima koja su živela u Turingiji na obalama Rajne, da traže pomoć protiv kralja Hlotara. Međutim, sumnjala je da bi Garnije mogao da je izda, pa je stoga poslala tajnu poruku Alboinu da ga ubije. Alboin je, nakon što je pročitao pismo, pocepao ga i bacio, ali je jedan Garnijeov sluga pokupio komadiće, sastavio ih i pročitavši Brunhildinu naredbu, obaveastio Garnijea da mu je život u opasnosti. Garnije je onda počeo da razmišlja kako da ubije Zigoberta, a kad su stigli u Turingiju, veštim govorom je učinio upravo obrnuto od onog za šta je bio poslat: nagovorio je Germane da se udruže sa Hlotarom protiv Brunhilde. Kad se vratio u Austraziju, nagovorio je preostale barone da uskrate Brunhildi podršku, a potom je poslao poruku Hlotaru da dođe. Hlotar je onda na prevaru uhvatio sve Teuderihove sinove, osim Hildeberta, koji je pobegao i više se ništa ne zna o njemu. Pogubio je Zigoberta i Korbea, a Meroveha, koji je bio još beba, ostavio je u životu i odgajio ga kao svog sina[30].

Brunhilda je uhvaćena i izvedena je pred sud u Renevu, gde je Hlotar II optužio, prema Pseudo-Fredegaru, za smrt deset franačkih kraljeva[2]. Prema hronikama, stavljena je na muke tri dana, zatim je Hlotarova vojska izvrgla ruglu i na kraju je bila vezana za konja koji ju je vukao po zemlji do smrti[31].

Kraljica Brunhilda je umrla 13. oktobra 613. godine. Njeni posmrtni ostaci su spaljeni, a njen pepeo položen u sarkofag u opatiji koju je ona osnovala 602. godine, San Martin u Otunu. Danas njeni posmrtni ostaci počivaju u muzeju Rolin u Avinjonu.

Brunhilda i crkva

Iako je bio izuzetno kritičan prema Brunhildi, Pseudo-Fredegar ipak kaže da ona ipak nije bila potpuno razuzdana, pošto je gajila veliku naklonost prema crkvama i svecima[32]. Osnovala je mnoge crkve i opatije širom franačkih zemalja — opatiju sv. Vinsenta u Laonu, zatim opatiju sv. Martina u Otunu. Radove je nadzirao Sigarije, gradski biskup. Osnovala je takođe mnogo drugih crkava i manastira u čast sv. Martina, sveca koga je veoma poštovala[32].

Brunhilda je gajila veliko poštovanje prema papi Grguru Velikom i održavala je prepisku s njim — 597. godine joj je pisao o iskorenjivanju nekih paganskih rituala, kao na primer, obožavanje drveća. Sačuvana su papina pisma iz 595, 596, 597, 599, 601. i 602. godine upućena Brunhildi u kojima je uvek oslovljava kao kraljicu Franaka (Brunigildae, reginae Francorum). Pseudo-Fredegar pominje da je papa Grgur poslao Brunhildi relikvije sv. Petra i sv. Pavla koje je tražila[33].

Grgur Turski je bio drugo Brunhildino omiljeno svešteno lice — bio je veran dvoranin na njenom i na dvoru njenog sina od 587. godine pa sve do svoje smrti.

Napomene

Bibliografija

Izvori

1. Grgur Turski: Istorija Franaka. Knjige 1—10. Na engleskom (izvor). Na latinskom (izvor)
2. Pseudo-Fredegarova hronika. Četvrta knjiga, na engleskom (izvor)

Literatura

1. The Prosopography of The Later Roman Empire. Vol. IIIA, AD527—641. Cambridge University Press, Cambridge, 1992. str. 248-50
2. Cándida Martínez et al. Mujeres en la Historia de España. Gala Placidia. Planeta, Barcelona, 2000, str. 108-113 (ISBN: 84-08-03541-X)
3. Edward James. The Franks. Basil Blackwell Ltd, Oxford, 1947 (ISBN: 0-631-14872-8) 173-182
4. New Medieval Cambridge History. Vol. 1 500-700. Cambridge University Press, Cambridge, 2005 str. 227-230

Reference