Đaume I Osvajač

Skulptura Nasija Bajarija Ljuka, napravljena 1976, a postavljena u parku Orijente u Madridu 9. oktobra 1979.

Lični podaci

Datum rođenja	2. februar 1208.
Mesto rođenja	Monpelje, Kraljevina Aragon
Datum smrti	27. jul 1276.
Mesto smrti	Valensija, Kraljevina Valensija

Dinastija

Barselonska dinastija

Vladavina

Prethodnik	Pere Katolički
Datum i mesto krunisanja	septembar, 1218.
Period vladavine	1213—1276.
Naslednik	Pere Veliki

Porodica

Otac	Pere II od Aragona
Majka	Marija od Monpeljea
Supruge	Leonor od Kastilje Violanta od Ugarske
Deca	Sa Marijom: Alfonso od Aragona Sa Violantom: Pere (Pere Veliki), Feran, Sančo, Violante, Konstansa, Sanča, Marija i Izabela

Đaume I od Aragona (katal. Jaume d'Arag��; šp. Jaime I de Arag��n) bio je kralj Aragona, Valensije (1239—1276) i Majorke (1229—1276), grof Barselone i katalonski princ (1213—1276), kao i gospodar Monpeljea (1219—1276) i drugih feuda u Oksitaniji. Zbog svojih uspešnih pohoda na mavarske teritorije, u istoriji je poznat još i kao Đaume Osvajač (katal. Jaume el Conqueridor; šp. Jaime el Conquistador). Hronike i anali ga opisuju kao neustrašivog i neukrotivog ratnika, kralja i vojnika. Đaume I je bio i jedan od najdugovečnijih vladara u istoriji — umro je u 68. godini života. Takođe je bio i vladar sa najdužim stažom u čitavoj istoriji Španije — vladao je Krunom Aragona pune 63 godine[1]. Sahranjen je u manastiru Poblet, u Taragoni (Katalonija, Španija).

Rođenje i krštenje

Za Đaumeovo rođenje vezana je jedna neobična anegdota. Njegovi roditelji, Pere Katolički i Marija od Monpeljea nikad se nisu slagali — Pere, čovek koji je voleo žene i bio sklon ljubavnim avanturama, jedva da je i viđao svoju pobožnu ženu. Kralj je pokušao i da poništi taj brak, ali papa Inoćentije III to nije dozvolio.

S obzirom na takvu situaciju, na dvoru je postojao strah da će presto ostati bez naslednika, te su aragonski plemići skovali plan kako da dođu do naslednika — jedne noći su na prevaru odveli kralja Perea u zamak Lates i rekli mu da ga tamo čeka nova ljubavnica, koja je u stvari bila donja Marija[2][1].

Kada se Đaume rodio, kraljica je naredila da se zapali dvanaest istih sveća, po jedna za svakog apostola. Dete je trebalo da dobije ime po onom apostolu čija bi se sveća poslednja ugasila. Pošto je poslednja bila sveća apostola Jakova, dečak je dobio ime Đaume (na katalonskom, Jakov je Đaume)[2][1].

Detinjstvo i mladost

Poslednje godine vladavine Perea Katoličkog bile su veoma burne. Iako je nosio nadimak Katolički (zbog borbe protiv Mavara), Pere je u krstaškom ratu protiv katara branio svoje oksitanske vazale koji su još od 1209. godine bili izloženi konstantnim surovim progonima papskih trupa pod vođstvom Simona de Monfora[1] i francuskog kralja, Filipa II. Poraz u bici kod Murea (13. septembar 1213) i pogibija Perea Katoličkog bila su dva tragična događaja sa dalekosežnim posledicama — kruna je pripala petogodišnjem detetu koje uz to nije ni bilo u zemlji već u rukama neprijatelja svog oca, i to u momentu kada je zemlji bio potreban lider sa autoritetom i ugledom kako bi zemlju izvukao iz situacije u kojoj se našla.

Aragonci su uložili velike napore da povrate Đaumea koga je njegov otac 1211. godine predao Simonu de Monforu[3] na čuvanje, uz obećanje da će se mladi princ oženiti Monforovom nećakom.

Nakon posredovanja pape Inoćentija III i pretnje vojnom intervencijom, Monfor nije imao drugog izbora nego da vrati malog kralja njegovim podanicima 1214. godine [4]. Papa je takođe poslao i kardinala Pedra de Benaventa, u Kataloniju da organizuje vladu i regentstvo[4]. Iste godine u Ljeidi je bila održana skupština Katalonaca i Aragonaca na kojoj je Đaume proglašen za kralja Aragona i grofa od Barselone i sklopljen je desetogodišnji mir sa Mavrima[4]. Pošto je bio maloletan, prema želji svoje majke, Marije od Monpeljea[4], Đaume je stavljen pod tutorstvo Giljena de Montreda, vođa templara u Španiji i Provansi. Sančo Rajmundez, grof od Rusijona i sin Ramona Berengera IV, bio je imenovan za generalnog regenta svih zemalja Aragonske krune. Takođe su bili imenovani regionalni upravitelji — dva za Aragon, jedan za Kataloniju i jedan za Monpelje[3].

Sančo Rajmundez je pokušao da popravi katastrofalnu situaciju koja je nastala u zemlji nakon bitke kod Murea, i da spase Oksitaniju. Međutim, imao je previše jake protivnike — pored struje Aragonaca i Katalonaca koji su bili ogorčeni protivnici grofa Sanča, Monfora, papskih izaslanika i krstaša, bio je tu sad i sam papa — Honorije III. Nakon nekoliko papskih bula izdatih protiv rusijonskog grofa i pretnje krstaškim pohodom, grof Sančo Rajmundez je na kraju bio prisiljen da se povuče[4].

Od tog trenutka počeo je desetogodišnji period unutrašnjih nemira i previranja koji će se završiti u Alkali, 1227. godine, sporazumom kojim su konačno bili utvrđeni Đaumeova vladavina i autoritet na teritoriji zemalja Krune Aragona.

Borbe s aragonskim plemstvom i sporazum iz Alkale

Septembra 1218. održana je zajednička skupština katalonskog i aragonskog Kortesa na kojoj je devetogodišnji Đaume proglašen punoletnim, čime se završio period regentstva. Kralj-dete morao je odmah da se suoči sa nadobudnim plemićima koji su se borili, što između sebe, što protiv krune. U toku tog perioda, Đaume je više puta dopao zatočeništva samovoljnih plemića i bogataša[4], sa svojom prvom suprugom, princezom Leonorom od Kastilje, kćerkom kastiljanskog kralja, Alfonsa VIII, kojom se oženio 6. januara 1221. godine, kada je imao samo 13 godina. Dva puta su uspeli da ga zarobe, i samo zahvaljujući svojoj razboritosti Đaume je uspeo da pobegne iz zatočeništva. Đaume se takođe u ovim sukobima držao politike dobrih odnosa sa gradovima i Crkvom, što se pokazalo kao dobra strategija[3].

Giljem de Montkada (kat. Guillem de Moncada), Pero Aones (kat. Pero Ahones), Pedro Fernandez de Azagra (lat. Pedro Fernández de Azagra), Gerao Kabrera (lat. Guerao de Cabrera), samo su neki od plemića i bogataša koji su ustali protiv Đaumeovog autoriteta, što su učinili i princ don Fernando, Đaumeov stric i sami kraljevi savetnici koje je postavio papa[4].

Uz pomoć katalonskih barona i nekih aragonskih plemića Đaume je uspeo da uguši i poslednje tragove pobune i konačno, 22. marta 1227. godine, potpisan je sporazum u Alkali koji je značio pobedu krune nad neposlušnim plemićima[4]. Ovim sporazumom se završava jedan veoma buran i neizvestan period u Đaumeovom životu u kome je poljuljani kraljevski ugled povraćen.[4] .

Sticanje Urđela

Pre nego što je započeo svoju Rekonkistu, Đaume je vratio u posed Aragonske krune grofoviju Urđel, koju je porodica Kabrera otela od legalne naslednice, grofice Orembije (kat. Aurembiax)[4].

Kada je grof od Urđela, Armengol VIII, umro 1208. godine, za sobom je ostavio samo jednu kćerku, Orembiju kao naslednicu grofovije Urđel koja se nalazila na severozapadnoj granici katalonskih zemalja i koja je razdvajala Barselonu od aragonskih severnih provincija. Orembijin rođak, Gerao de Kabrera (kat. Guerao de Cabrera), polagao je pravo na Urđel na osnovu zakona da žena ne može biti naslednica. Orembijina majka, Elvira, zatražila je zaštitu od Perea, Đaumeovog oca, međutim, 1220. nakon Elvirine smrti, Gerao je preuzeo vlast u Urđelu. iskoristivši Đaumeovu maloletnost i zauzetost borbom za sopstveni presto. Đaume je isplatio Geraoa, i dao Orembiji Urđel kao feud. Orembija je zauzvrat Đaumeu predala Ljeidu. Orembija se udala za Pedra, portugalskog kralja, tako da je nakon Orembijine smrti 1231. godine, Pedro dao Đaumeu Urđel, a zauzvrat od aragonskog kralja dobio Baleare, koje je kasnije opet razmenio za neke gradove u Valensiji. Porodica Kabrera je, međutim, u više navrata pokušala da povrati Urđel, tako da je grofovija bila poprište mnogih sukoba koji su se konačno završili 1278. godine[3].

Katalonska rekonkista

Osvajanje Baleara

Detalj sa neogotičkog murala na Kraljevskoj palati u Barseloni, 14. vek. Na slici se mogu videti vitezovi reda Svetog Đorđa, Meseca i Krsta i Alagona.

Đaume je bio svestan da buntovnički duh plemića može da drži pod kontrolom samo ako ih angažuje u nekom ratu van granica Aragona. Tako se okrenuo Balearskim ostrvima, koje je još njegov otac nameravao da osvoji. Kao izgovor za napad, Đaume je naveo pirateriju koja je bila uobičajen razlog za pokretanje represalija sa katalonske strane. Čitava akcija osvajanja Balearskih ostrva bila je isključivo katalonska, s obzirom da su Aragonci odbili da podrže ovaj pohod. Nakon osvajanja, opustošene Baleare su naselili Katalonci.

Na skupštini održanoj u Barseloni, u decembru 1228, trgovci iz Barselone, Taragone i Tortose ponudili su Đaumeu brodove, a katalonski plemići su obećali da će učestvovati u poduhvatu u zamenu za ratni plen i teritorijalne ustupke. Godine 1229. Đaume je otišao u Ljeidu gde se sastao sa papskim legatom i zatražio razvod od svoje prve žene Leonor. Tom prilikom aragonski i ljeidanski plemići predložili su kralju da se krene protiv muslimana u Valensiji, jer je mavarski kralj Valensije, Zaid abu Zaid, bio zbačen s prestola pod izgovorom da favorizuje hrišćane i prebegao je na Đaumeov dvor od koga je očekivao pomoć u borbi protiv uzurpatora. Đaume je odobrio Aragoncima da krenu u pomoć zbačenom mavarskom kralju u zamenu za određene teritorije, ali on sam nije odustao od ekspedicije na Baleare, koju je već mesecima pripremao[3]. Iako je grupa aragonskih plemića učestovala u kampanji zbog obaveza prema kralju, osvajanje Majorke je isključivo katalonski poduhvat, kao što će i u kasnijem naseljavanju ostrva doseljenici biti isključivo Katalonci.

Dana 5. septembra 1229. godine, ekspedicija od 150 brodova iz Đenove, Marseja i Narbona sa oko 1.500 konjanika i 15.000 pešaka otisnula se sa obala Saloua, Kambrilsa i Taragone i krenula put Balearskih ostrva[3].

Almohadski kralj, Abu Jahja, sakupio je vojsku i poslao po pojačanje u Afriku. Pred sam dolazak hrišćana, kralj je raskrinkao zaveru koju je protiv njega skovao njegov sopstveni ujak[3]. Katalonske trupe su se iskrcale na ostrvu Dragonera u Santa Ponsi i nakon dva dana odnele pobedu nad muslimanima koji su potražili utočište u gradu Palma de Majorki. Opsada Palme je trajala tri meseca. Grad se predao 31. decembra 1229. godine i tom prilikom je nekih 30.000 Mavara pobeglo u Afriku, mada su mnogi pobijeni ili odvedeni u roblje, a grad je bio opljačkan. Zatim je preduzeta potera za raštrkanim grupicama Mavara koje su još uvek pružale otpor (i koje su se utvrdile u planini Tramontana i tamo se održale do 1232), plen je bio podeljen, a Berenger de Santa Euhenija (kat. Berenguer de Santa Eugenia) bio je imenovan za upravnika ostrva. Đaume se u septembru 1230. godine vratio u Taragonu.[3].

Majorka je 1230. postala sastavni deo Krune Aragona pod imenom Kraljevina Majorka i susedna ostrva (lat. Regnum Maioricarum et insulae adyacentes). Godine 1249. uspostavljena je opština Majorka što je doprinelo institucionalizaciji kraljevstva. Osvajanje Majorke je predstavljalo pobedu nad mavarskim gusarenjem na Balearima koje je ometalo pomorsku trgovinu između Katalonije i severne Afrike. Učesnici su bili bogato nagrađeni, naročito plemstvo, koje je učvrstilo svoj društveni i politički položaj[2].

Sukobi oko plena oslabili su vojsku Đaumea Osvajača, te je on smatrao da nije u tom trenutku sposoban da preduzme pohod na ostrvo Menorku. Mađutim, ipak je postigao dogovor sa muslimanskim gospodarima ostrva da ga priznaju za vrhovnog vladara i da prihvate vazlski položaj u odnosu na Aragon (1231). Vazalstvo Menorke je preneto na kraljevinu Majorku u testamentu Đaumea I. Alfons III od Aragona je konačno osvojio ovo ostrvo 1287. godine, nakon čega je, kao i Majorka, bilo naseljeno Kataloncima, iako se na Menorci zadržao znatan deo muslimanskog stanovništva, koje je kasnije bilo proterano.

Ibica i Formentera su, pod vođstvom arhiepiskopa iz Taragone, takođe potpale pod vlast katalonske aristokratije 1235. godine. Ostrva su naselili seljaci iz Ampurijasa (Đirona) (1236).

Zbog značajnih doprinosa u osvajanju, grofovija Barselona je dobila posebne povlastice za trgovinu zemljom i morem sa svim ostrvima[4].

Za Kataloniju, osvajanje Balearskih osrva imalo je višestruki značaj — predstavljalo je teritorijalno proširenje i početak ekspanzionističke politike na Mediteran. Takođe, pošto su ostrva bila naseljena Kataloncima, predstavljala su stvarni deo Katalonije, kako to katalonski istoričar, Soldevila, kaže po krvi, jeziku i običajima. Definitivnu potvrdu Baleara kao katalonskih zemalja dao je Đaume 1231. godine, kada je proklamovao upotrebu zakonâ (Usađes na katalonskom — kat. Usatges) koji su važili u grofoviji Barseloni na ostrvima, a Majorki dodelio status grada, čime ju je izjednačio sa ostalim velikim gradovima u Kataloniji, kao što su bili Tortosa, Ljeida i Agramunt[4].

Osvajanje Valensije

Mural na zidu tvrđave Alkanjiz: Svečani ulazak Đaumea Osvajača u Valensiju

El Sid je taifu Valensiju osvojio 1094. godine, a Almoravidi su je povratili 1102. i od nje napravili nezavisno kraljevstvo. Valensija je bila veoma plodna provincija sa razvijenom privredom — sistem navodnjavanja čiji se ostaci i danas mogu videti značajno je unapredio Zaid abu Zaid, koji je bio aragonski vazal, zbačen pod izgovorom da je podržavao hrišćane. Na njegovo mesto je došao Zajan ibn Mardaniks, koji je dao savršen izgovor Đaumeu za napad — učestali upadi na hrišćansku teritoriju i odbijanje plaćanja pozamašnog poreza koji je aragonski kralj tražio[3]. Međutim, jedan od aragonskih plemića, Blasko de Alagon (šp. Blasco de Alagon), iskoristio je slabu odbranu muslimanskih gospodara i osvojio grad Morelju, važno pogranično utvrđenje. Đaume je odmah otišao u Morelju i naterao Blaska da vrati grad, mada mu je dozvolio da ga zadrži kao feud[3].

Godine 1233. u Alkanjizu se planiralo osvajanje Valensije — papa Grgur IX je izdao bulu kojom je ovaj rat proglašen krstaškim pohodom, katalonski i aragonski kortesi su odobrili da finansiraju ovaj pohod, Zaid je prebacio na Đaumea sva svoja prava koja je polagao na Valensiju i Đaume je pozvao plemiće da mu se pridruže u Teruelu u maju iste godine. Odziv, međutim, nije bio veliki, ali to nije pokolebalo Đaumea. Iste te 1233. godine osvojio je Burijanu, Penjiskolu i još neke susedne gradove, čime se završila prva etapa osvajanja. Narednih godinu i po dana bio je zauzet drugim problemima, tako da se osvajanju Valensije vraća 1237. Đaume se utvrdio na brdu Puđ de Sebolja (Brdo l��ka), koje se nalazilo na oko 19 kilometara od Valensije. Obnovio je tvrđavu koju su Mavri uništili pri povlačenju i poslao po pojačanje kako bi se spremio za odlučujući pohod na grad Valensiju. Međutim, u međuvremenu je video da je entuzijazam za osvajanjem opao. Pristalice njegovog ujaka, Fernanda, koji je kovao zaveru protiv Đaumea, zagovarale su napuštanje pohoda, međutim, Đaume je oštro odbio sve takve predloge i spremio se za napad. Sredinom 1238. krenuo je ka gradu Valensiji, a u međuvremenu su stigla i pojačanja — nadbiskup Narbona mu je poslao četrdeset vitezova i šeststo pešaka, a takođe se tvrdi da je i Henri III od Engleske poslao vojsku[3]. Nakon propasti trupa koje je kralj Tunisa poslao u pomoć Valensiji, grad je kapitulirao 28. septembra 1238, a Đaume je ušao u grad 9. oktobra. Time se završila druga etapa osvajanja Valensije. Mavarskom stanovništvu je dozvoljeno da se iseli i da ponese sa sobom sve što je moglo. Za to im je datp 20 dana tokom kojih im je garantovana bezbednost. Nekih 50.000 Mavara je tada otišlo iz Valensije, što se nikako nije svidelo Đaumeovoj vojsci koja se spremala na pljačku i ubijanje u gradu. Međutim, Đaume ih je naterao da poštuju uslove sporazuma o predaji.

Treća etapa je podrazumevala period između 1243. i 1245. U toj etapi stiglo se do granice određene u Almizri 1244, ugovorom kojim su Đaume I i princ Alfonso od Kastilje (kasnije kralj Alfonso Mudri i Đaumeov zet), odredili granice ekspanzije Aragona i Kastilje na muslimansku teritoriju.

Teritorije, uključujući i kraljevinu Mursiju, od linije Bijar-Viljahojosa, bile su rezervisane za Kastilju, da bi se te iste teritorije uključile u kraljevinu Valensiju nakon arbitraže u Toreljasu (1304) i Sporazuma iz Elčea (1305)[2].

Aragonski plemići su smatrali Valensiju produžetkom svojih poseda. Međutim, Đaume je od Valensije napravio novu kraljevinu — političko-pravnu formaciju kojoj je dodelio sopstvene zakone, i putem dinastičkih veza vezao ju je za Krunu Aragona, što je veoma ražestilo aragonsko plemstvo. Valensiju su naselili Katalonci i Aragonci, međutim, još dugo je preovladavalo muslimansko stanovništvo. Sistematsko kršenje i nepoštovanje sporazuma od strane hrišćana isprovociralo je ustanak muslimanskog stanovništva 1247[2].

Osvajanje Mursije

Mursija je još za života kralja Fernanda Sveca postala vazal Kastilje (1243). Godine 1263. muslimani Mursije i Andaluzije pobunili su se protiv Alfonsa X Mudrog[4], uz pomoć Granade i vladara iz Severne Afrike. Kraljica Violante, žena Alfonsa Mudrog, kralja Kastilje, zatražila je pomoć od svog oca, Đaumea I. Đaume je, na čelu sa princom Pereom (budući Pere III od Aragona, Pere Veliki), u pomoć Kastilji poslao trupe koje su osvojile Mursiju (1265—1266). Iako je Đaume potom predao Mursiju Kastilji, jer je tako propisivao sporazum iz Almizre (1244), Mursiju su dobrim delom naselili Katalonci, kako sam Alfonso Mudri kaže, oni koji su prvobitno krenuli da se nasele u Valensiji. Zbog toga je Alikante, naseljen uglavnom Kataloncima, u doba Đaumea II prestao da bude deo Mursije i postao je deo kraljevine Valensije[4].

Gubitak Navare

Predajom Mursije Kastilji zatvorio se put katalonskog teritorijalnog širenja na račun mavarskih zemalja. Takođe se zatvarao drugi pravac mogućeg širenja — ka Navari. Doduše, nakon osvajanja Majorke, Đaume je pokušao da anektira Navaru tako što je pregovarao sa Sančom VII od Navare koji nije imao dece i koji je tražio pomoć protiv svog sinovca, Teobalda IV od Šampanje, kao i protiv Kastilje koja je želela da osvoji deo Navare. Zato su Đaume i Sančo 1230. godine o međusobnom usvajanju sklopili sporazum kojim bi kraljevsvtvo onog koji prvi umre prešlo u ruke onom drugom, što je bio veoma povoljan sporazum za Đaumea, s obzirom da je Sančo bio mnogo stariji od njega. Međutim, četiri godine kasnije, nakon Sančove smrti, Teobald od Šampanje je uz pomoć Francuske, navarskog plemstva (1234) preuzeo navarski presto. Između Đaumea i Teobalda nastao je sukob, koji se rešio intervencijom pape Grgura IX. Na kraju se Đaume ipak povukao i prepustio presto Teobaldu[3] jer je bio zauzet osvajačkim pohodima na Majorku i Valensiju[2]. Mir je vladao tokom vladavine tri navarska kralja — Teobalda I, Teobalda II i Enrikea. Nakon smrti poslednjeg koji nije imao sinova, nego samo jednu kćerku, Huanu, Đaume je tražio krunu Navare za svog sina Perea, a na osnovu sporazuma sa Sančom. Međutim, Huana je tražila zaštitu od francuskog kralja, Filipa III, koji ne samo da se odazvao, nego joj je i svog sina, budućeg Filipa IV Lepog, obećao za muža, čime je Navara prešla u ruke Francuske.

Gubitak Tuluza i Provanse i sporazum iz Korbeja

Spomenik Đaumeu Osvajaču u Valensiji

Kao i u Navari, tako i u Tuluzu i Provansi, vladajuće dinastije su bile pred gašenjem, u čemu je Đaume video priliku da se na miran način, putem brakova, te grofovije podvedu pod vrhovnu vlast Aragonske krune. Međutim, krvna srodnost između kuća Tuluza, Provanse i katalonskih prinčeva, kao i niz smrti ključnih ličnosti u događajima koji predstoje, onemogućila je ostvarenje Đaumeovih teritorijalnih pretenzija u pravcu Oksitanije. Godine 1234. Luj IX, francuski kralj, oženio se sa Margaritom od Provanse, kćerkom provansalskog grofa, Ramona Berengera IV, a 1237. njegov brat, Alfons od Poatjea, sklopio je brak sa Žanom od Tuluza, kćerkom Ramona VII Tuluskog[4]. Ovaj brak je bio ugovoren još 1229. kada je Ramon VII Tuluski (fr. Raymond VII de Toulouse) bio je prisiljen da potpiše Pariski mir, što ga je praktično dovelo u vazalski položaj u odnosu na francuskog kralja.

Đaume je tražio način da osujeti neminovni prelazak ovih dveju grofovija u francuske ruke. Unija Tuluza i Provanse činila mu se kao dobar početak. Ramon VII Tuluski je bio oženjen Đaumeovom tetkom, Sančom, koja je živela odvojeno od svog muža povučenim životom u Provansi. Đaume je izdejstvovao razvod Remona VII Tuluskog od svoje tetke u nameri da ga oženi ćerkom Remona Berengera IV, provansalskog grofa — lično se pobrinuo da se izvrše sve pripreme i da se dobiju sve potrebne dozvole od pape kako bi ovaj plan mogao da se privede kraju, s obzirom da su budući supružnici bili u krvnom srodstvu[4]. Međutim, smrt prvo jednog, pa onda i drugog pape omela je ovaj plan jer je papska stolica ostala prazna nekih 18 meseci, te nije bilo nikog da dâ papski blagoslov. U međuvremenu, ćerka Remona Berengera udala se za Ričarda od Kornvola, a grof od Tuluza se 1241. godine pridružio ustanku protiv francuskog kralja. Ustanike su predvodili Igo de Lusinjan, grof od Marke i Henri III, kralj Engleske. Direktan povod ovog ustanka bila je surovost Inkvizicije. U početku su pobunjenici imali uspeha, međutim, u julu 1242. godine Luj IX ih je pobedio u bici kod Tajbera. Nakon ovog poraza, Henri III se vratio u Englesku i odustao od daljih akcija[3]. Trubadurska poezija dovodi u vezu kralja Aragona sa Henrijem i Igoom, međutim, nema nikakvog konkretnog dokaza da je Đaume zaista i učestvovao u ovom ustanku.

Godine 1244. Ramon VII Tuluski sklopio je mir sa Rimom i priznao vrhovnu vlast francuskog kralja. Kao poslednji pokušaj spasavanja Tuluza i Provanse od potpadanja pod francusku vlast, tuluski grof je pokušao da se oženi četvrtom kćerkom provansalskog grofa i poslednjeg izdanka barselonske loze, Beatrisom. Međutim, njen otac je umro 1245. godine, a francuski dvor je uticao na papu da ne odobri ovaj brak, tako da je Beatris bila na kraju udata za Šarla, Lujevog brata, čime je propala poslednja prilika za ujedinjenje Tuluza i Provanse[3][4].

Godine 1249. Ramon VII Tuluski je umro, a njegov zet, Alfons od Poatjea (fr. Alphonse of Poitiers), mlađi brat Luja IX, postao je novi grof od Tuluza, čime su bili uništene i poslednje Đaumeove nade o pripajanju južne Francuske Aragonskoj kruni[3].

Godine 1255. Đaume je zahtevao ostvarenje svojih prava nad Monpeljeom, na šta su Francuzi odgovorili protivzahtevom polaganja prava na Barselonsku grofoviju pozivajući se na feudalno pravo nad tim teritorijama koje su imali kao legitimni naslednici Karla Velikog. Sastavljena je komisija u cilju rešavanja ovog sukoba, međutim, nije se sastala sve do 1258. godine, kada je u Korbeju potpisan sporazum kojim se Đaume morao odreći polaganja prava na južne francuske provincije (na koje je imao feudalno pravo počev od 9. veka). Zauzvrat, Francuzi su se odrekli polaganja prava na katalonske provincije[1][3]. Đaume je, doduše zadržao Rusijon i Serdanju, međutim, ovim sporazumom je definitivno bila stavljena tačka na aragonsko-katalonske pretenzije na teritorije s druge strane Pirineja.

Dve godine kasnije, 1260, Aragonska kruna je izgubila još jednu oksitansku teritoriju — Bearn — jer je umro Đaumeov sin iz prvog braka, princ Alfonso, koji je bio oženjen naslednicom ovog nadvojvodstva[4].

Neuspeli krstaški pohod u Svetu zemlju 1269. godine

Godine 1267. Đaume je primio poslanike tartarskog kana koji ga je pozivao da zajedničkim snagama pomognu vizantijskom caru Mihajlu Paleologu u borbi protiv Turaka. Đaume je odavno imao želju da preduzme jedan krstaški pohod, čak je to i predlagao papi Klimentu IV dok je ratovao u Mursiji. Kralj Kastilje i Đaumeov zet, Alfonso Mudri, pokušao je da ga odgovori od namere, ali bez uspeha. Sklopio je mir sa mavarskim kraljem Granade, sakupio sredstva i vojsku i 4. septembra 1269. krenuo iz Barselone sa 30 brodova i nekoliko galija, 800 ljudi među kojima su bili almogaveri, jovanovci i templari[4]. Međutim, zbog velike oluje koja je uhvatila brodove, morao je da se iskrca u Eg Mortu (fr.Aigues-Mortes) u Langedoku, da se vrati u Barselonu kopnenim putem i da zaboravi na ceo poduhvat.

Razlozi zbog koga je Đaume odustao od krstaškog pohoda nikada nisu razjašnjeni. Neki istoričari kao razlog navode njegove poodmakle godine (imao je oko 60 godina) kao i želju da provodi vreme sa Berengelom Alfonso, sa kojom je bio u intimnoj vezi[3].

Uspon Katalonije i teritorijalne pretenzije Aragonske krune na Mediteran

Opšteprihvaćena ocena vladavine Đaumea I među istoričarima, jeste da je kao pripadnik barselonske dinastije, favorizovao Kataloniju nad aragonskim zemljama. Za vreme njegove vladavine, Katalonija je doživela pravi procvat u političkom i kulturnom smislu. Iako je katalonska teritorijalna ekspanzija bila zaustavljena, na jugu predajom Mursije Kastilji i na severu potpisivanjem sporazuma u Korbeju, Katalonija je za vladavine Đaumea I znatno proširila svoje teritorije osvajanjem Baleara i Valensije i ostvarila je stabilniji mir sa susednim kraljevinama — Kastiljom, Navarom i Francuskom, što je bio jedan od glavnih političkih principa Đaumea I. Đaume je takođe doneo povoljne zakone koji su favorizovali pomorske i trgovačke aktivnosti i izdejstvovao katalonski prodor u severnu Afriku gde je katalonska milicija bila u službi kraljeva Tunisa i Tremesena. Na unutrašnjepolitičkom terenu, dao je važne koncesije barselonskim konseljerima (kat:consellers; poslanici u katalonskoj skupštini koja se zvala Konselj, što na katalonskom doslovce znači Savet) da imenuju katalonske konzule svuda gde su postojale katalonske kolonije, kako bi štitili katalonske interese. Veoma je značajno objavljivanje Knjige zakona pomorskog konzulata (kat. Llibre del Consolat de Mar), koja predstavlja zbirku običaja i normi u pomorstvu kao i rešenja pravnih problema čiji je veliki deo bio napisan baš za vreme vladavine Đaumea I[4].

Nakon zaustavljanja ekspanzije Aragonske krune na sever i na jug, ekspanzionistička politika Đaumea I okrenula se u pravcu Mediterana. U tom smislu, 1267. godine tražio je od pape Klimenta IV podršku za svoje planove koje je imao u vezi sa Sardinijom, ali je nije dobio. Takođe je ugovorio i brak između svog sina, budućeg Perea Velikog i Konstance, kćerke Manfreda Hohenštaufena, kralja Sicilije i Napulja (1262), čemu su se oštro suprotstavili papa i francuski kralj Luj Svetac. Na osnovu tog braka Pere Veliki će kasnije polagati pravo na sicilijanski i napuljski presto, što će na kraju rezultirati proširenjem poseda Aragonske krune na Mediteranu[4].

Kulturni prosperitet Katalonije za vreme Đaumea I

Naslovna strana Knjige mudrosti Đaumea I, izdanje iz 1908.

U doba vladavine Đaumea I, Katalonija je doživela procvat i na kulturnom planu. Đaume je bio veoma učen čovek i ljubitelj umetnosti i lepe reči i smatra se da je on proglasio katalonski zvaničnim jezikom Krune Aragona. Na katalonskom jeziku nastaju prva vredna dela iz oblasti filozofije iz pera Ramona Ljulja (kat. Ramon Llull)[4]. Katalonski jezik doživljava procvat u huglarskoj poeziji koja je slavila katalonske podvige u borbi sa muslimanima[4]. U njegovo vreme pišu se prva istoriografska dela na katalonskom jeziku, iz pera Perea Ribere de Parpeđe (1267)[4], Ramona Muntanera (kat.Ramon Muntaner)[3] i naravno iz pera samog Đaumea, koji bi se mogao nazvati i prvim katalonskim proznim piscem. Napisao je hroniku svog života kojoj je dao ime Knjiga dela (katal. Llibre dels fets). Delo je napisano na katalonskom i predstavlja ujedno i prvu autobiografiju jednog hrišćanskog kralja. Osim što sadrži autobiografske podatke, Knjiga dela govori i o konceptima moći i svrsi monarhije, daje primere lojalnosti i izdajstva u feudalnom poretku, pojedinosti vojne taktike, opisuje razvoj nacionalnog osećanja zasnovanog na pojmovima domovine, jezika i kulture[3].

Đaume je takođe napisao i Knjigu mudrosti (katal. Llibre de la Saviesa). Ova knjiga sadrži poslovice raznih autora iz prošlosti, obuhvata period između vremana kralja Solomona i Alberta Velikog. U ovoj knjizi mogu se naći i poslovice starih arapskih filozofa iz dela koja su verovatno prevedena u Barseloni u toku njegove vladavine. Na barselonskom dvoru u to doba živeo je i radio jevrejski prevodilac Jehuda [3].

Što se ktitorskog angažmana tiče, sagradio je katedralu u Ljeidi čija arhitektura nosi elemente prelaza između romaničkog i gotičkog stila sa primesama mavarske arhitekture[3].Takođe je bio pokrovitelj Univerziteta u Monpeljeu[3]. Osnovao je međunarodno priznat univerzitet Studijum Generale u Valensiji (1245) i dobio podršku od pape Inoćentija IV, ali univerzitet nije imao očekivani uspeh[3].

Pravne nauke su takođe u ovo doba doživele veliki procvat u Kataloniji, pod uticajem renesanse rimskog prava i velikog priliva katalonskih studenata na Bolonjski univerzitet. Posebno mesto u ovoj oblasti zauzima Đaumeov lični ispovednik, Ramon de Penjafort (kat. Ramon de Penyafort), autor zbirke Dekreta pape Grgura IX, kao i dela na latinskom, Summa de Poenitentia et matrimonio[4].

Godine 1263. Đaume je predsedavao čuvenom Raspravom u Barseloni između jevrejskog rabina Nahmana i Paola Kristijanija, uglednog pokrštenog Jevrejina, koju je organizovao Ramon de Penjafort. Kristijani je pokušavao da Jevreje iz Provanse nagovori da se pokrste. Oslanjajući se na pretpostavku da njegov protivnik neće smeti da govori posve otvoreno iz straha da ne povredi osećanja hrišćana, ustvrdio je pred kraljem da može da dokaže istinitost hrišćanstva na osnovu Talmuda i drugih rabinskih spisa. Nahman se odazvao pozivu kralja, ali je zahtevao da mu se garantuje potpuna sloboda govora. Na kraju je pobedu odneo jevrejski rabin, a Đaume ga je još i nagradio i rekao da "nikad nije čuo da je jedan tako neopravdan stav bio tako plemenito branjen"[5]

Đaume, iako prozni pisac, umeo je da ceni pesništvo. Nakon albižanskog pohoda, mnogi trubaduri iz Francuske prebegli su u Aragon i Kataloniju. Međutim, iako je zaštitio albižanske pesnike, pod uticajem svog ispovednika Ramona de Penjaforta bio je prvi koji je doveo Inkviziciju u Aragon, s namerom da spreči bilo kakav tip prevoda Biblije na narodni jezik[3].

Potomstvo

Sa svojom prvom ženom, Leonor, imao je jednog sina, Alfonsa (1229—1260), koji se oženio Konstancom od Monkade i Bearna. Alfonso bi, da je poživeo, postao naslednik Aragona, Valensije i Katalonije, međutim, nakon njegove smrti, Đaume je napravio novi testament u kome Aragon, Valensiju i Kataloniju ostavlja svom prvencu iz drugog braka, Pereu.

Brak sa Leonor je bio poništen zbog krvne srodnosti, te je Đaume 8. septembra 1235. sklopio drugi brak sa princezom Violantom, kćerkom ugarskog kralja, Andreje II. Mladi aragonski kralj je bio fasciniran ugarskom princezom i plod ovog braka bilo je devetoro dece, među kojima su bili i Đaume II i Pedro III, budući kraljevi Majorke i Aragona[1]. Sa drugom ženom, Violantom imao je devetoro dece[2]:

• Pere (budući Pere III Veliki), koji je nasledio kraljevine Aragon i Valensiju, kao i katalonske grofovije.
• Đaume (budući Đaume II od Majorke), nasledio je kraljevinu Majorku koja je podrazumevala Balearska ostrva, od kojih je Menorka još uvek bila u rukama muslimana koji su plaćali danak od 1231, kao i grofovije Rusijon i Serdanja i teritorije koje je Đaume I zadržao u Oksitaniji.
• Feran (1245—1250), koji je umro sa 5 godina.
• Sančo (1250—1279), nadbiskub od Toleda, umro je kao zarobljenik Mavara iz Granade.
• Violante od Aragona (1236—1301), udata za Alfonsa X Mudrog
• Konstansa (1239—1269), udata za kastiljanskog princa Manuela, brata Alfonsa X Mudrog
• Sanča, koja se zamonašila i umrla u Jerusalimu.
• Marija 1248—1267), takođe se zamonašila.
• Izabela (1247—1271), žena francuskog kralja, Filipa III Hrabrog

Literatura

Pogledajte i…

• Almogaveri