Ilarion Ruvarac

Ilarion Ruvarac, srpski istoričar, sveštenik, arhimandrit fruškogorskog manastira Grgeteg, rektor Karlovačke bogoslovije i akademik.

Lični podaci

Datum rođenja	1. septembar 1832
Mesto rođenja	Sremska Mitrovica
Datum smrti	8. avgust 1905.
Mesto smrti	manastir Grgeteg

Ilarion Ruvarac (1. septembar 1832, Sremska Mitrovica — 8. avgust 1905, manastir Grgeteg) je bio srpski istoričar, sveštenik, arhimandrit fruškogorskog manastira Grgeteg, rektor Karlovačke bogoslovija i akademik. Smatra se jednim od osnivača kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Prema izboru SANU ubrojan je među 100 najznamenitijih Srba.

Ruvarac se još kao mladić interesovao za srpsku istoriju, ali nije se školovao za istoričara već za pravnika i bogoslova. Ipak, Ruvarac je usvojio najvažnije postavke istorijskog metoda koji je razvio nemački istoričar Leopold Ranke, ali je i sam razumeo važnost izvora sa kojima se sretao u izučavanju srpske istorije. U svom velikom opusu, Ruvarac je tretirao teme različitog obima i različite kompleksnosti. Naročito su ga zanimala teška pitanja iz srpske istorije čijem je rasvetljenju značajno doprineo. Ruvarac je značajan kao predstavnik kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji koji je dao ključan doprinos u njegovoj afirmaciji u odnosu na romantičarsku istoriografiju.

Ruvarac je svoje rezultate uglavnom saopštavao u obliku analitičkih rasprava sa brojnim digresijama po čemu predstavlja jedinstvenu pojavu u srpskoj istoriografiji. Nastojao je da bude istraživač izvora, a ne pisac sintetičkih pregleda istorije. I pored toga što je njegov strogo kritički metod odigrao veliku ulogu u razvoju srpske istoriografske misli, njegova kritika je često u potrazi za istorijskom činjenicom zanemarivala umetničke i idejne vrednosti starih srpskih tekstova, što je uticalo da i pojedini kasniji istraživači te vrednosti zanemaruju.

Ilarionov brat Dimitrije bio je takođe poznati istoričar i svešteno lice, dok je njegov drugi brat Kosta bio poznati savremeni pisac.

Biografija

Rani život i školovanje

Jovan (svetovno ime) Ruvarac proveo je rano detinjstvo u Starom Slankamenu i Starim Banovcima gde je završio osnovnu školu. Školovanje je nastavio u Sremskim Karlovcima i u Beču, gde je završio srednju školu. Karlovačku bogosloviju završio je 1859. godine.

U Beču je Ruvarac stekao ljubav i interesovanje za srpsku istoriju. Još je u Karlovcima imao dobre predavače zahvaljujući kojima je stekao dobru osnovu za poznavanje i proučavanje istorije — Jakova Gerčića, poznavaoca svetske istorije i Aleksandra Stojačkovića, pisca prvih rasprava iz srpske srednjovekovne istorije. U Beču je studirao prava između 1852. i 1856. istovremeno se baveći i istorijom. Interesovao se za proučavanje istorijskih izvora i komparativno proučavanje narodne tradicije.

Karlovačka bogoslovija

Karlovačka bogoslovija

Nakon što se 1. januara 1861. zamonašio, Ilarion Ruvarac je između ostalih dužnosti u Sremsko-karlovačkoj arhidijecezi postavljen i za profesora Karlovačke bogoslovije.[1] O ovom periodu njegovog života i rada nije sačuvano mnogo podataka. U vreme kada je on postavljen za profesora, predavači su bili i Teofan Živković, potonji episkop gornjokarlovački, Georgije Vojnović, potonji episkop temišvarski i German Anđelić, potonji srpski patrijarh.

Na predlog Ilariona Ruvarca Bogoslovski učiteljski zbor u Karlovcima podneo je Arhijerejskom sinodu predlog da se u Karlovcima podigne seminarija. Sinod je ovaj predlog preneo komisiji koja je dobila zadatak da ispita sve okolnosti vezane za uređenje bogoslovskog učilišta u Sremskim Karlovcima. [1] I pored dobre volje na koju je predlog naišao zbog različitih teškoća on nije realizovan sve do vremena patrijarha Georgija Brankovića.

Iz vremena rektorstva Ilariona Ruvarca sačuvan je izveštaj o stanju Karlovačke bogoslovije podnet bačkom episkopu Germanu Anđeliću koji nije bio prijateljski raspoložen prema Ruvarcu. U izveštaju se navode osnovni podaci o učenicima i nastavničkom kadru kao i knjigama koje su za potrebe Bogoslovije nabavljene u prethodnom periodu. U ovo vreme među Ruvarčevim ispitanicima nalazila su se tri buduća istaknuta crkvena radnika: Jovan Jeremić, starešina Saborne crkve u Sremskim Karlovcima i urednik Srpskog Siona, Jovan Vučković, potonji rektor Karlovačke bogoslovije, istaknuti bogoslovski pisac i saradnik patrijarha Georgija i Lukijana, i Mladen Josić, starobečejski paroh.[2]

Godine 1879. otpočeo je težak period u Ruvarčevom profesionalnom životu. Te godine patrijarha Prokopija Ivačkovića zamenio je dotadašnji bački episkop German Anđelić. Ruvarac je smenjen 1. februara 1882. godine i tom prilikom mu je naloženo da se vrati u manastir Grgeteg.

Manastir Grgeteg

Manastir Grgeteg, litografija Mihaela Troha, 1837—1841.

Ruvarac je postao arhimandrit Grgetga još 27. oktobra 1874. godine ali je sve do 1882. bio profesor Karlovačke bogoslovije. Tek kada je novi srpski patrijarh postao German Anđelić koji je bio prilično netrpeljiv prema Ruvarcu, Ruvarac je bio prinuđen da se povuče u grgeteški manastir.[3] Patrijarh German izneo je ovaj zahtev u pismu oštre sadržine iz 1. februara 1882. u kome insistira da se Ruvarac vrati u manastir bez ikakvog odlaganja i prkosa. U Grgetegu se Ruvarac u potpunosti posvetio monaškom životu i naučnom radu ali je pored toga obavljao i dužnost nastojnika manastira. Još kad je prvi put primio upravu nad manastirom 1874. Ruvarac je zatekao Grgeteg u velikim dugovima. Dugovi su nastali u vreme arhimandrita Jeroteja Mutibarića zbog štete koju je manastirskim zdanjima naneo požar iz 1841. godine.¹ Ruvarac je uspeo da izmiri ova dugovanja. [3]

Za vreme patrijarha Georgija Brankovića (1890—1907) generalno su obnovljeni svi fruškogorski manastiri. Istovremeno je u Grgetegu na Ruvarčev predlog podnet nacrt za prepravku manastirske crkve čiji je autor bio Herman Bole. Tako se Grgeteg našao poslednji u nizu prepravki fruškogorskih manastirskih celina. Izgleda da je Bolea hteo da angažuje i hopovski arhimandrit Mitrofan Šević, o čemu je vodio prepisku sa Ruvarcem. [3] Po Ruvarčevom nalogu izrađen je između 1901. i 1904. nov ikonostat od kovanog gvožđa, kao u zagrebačkoj srpskoj crkvi, gde je takođe uticaja imao istoricizam Hermana Bolea [5] sa ikonama Uroša Predića. Između Ruvarca i patrijarha Germana dugo godina vladala je napetost, ali se Ruvarac nije sukobljavao sa nadležnim crkvenim vlastima. Između 25. aprila i 13. avgusta 1882. nalazio se na dužnosti mandatara temišvarske eparhije i starešine manastira Bezdina.[6] Godine 1886. izabran je za episkopa vršačkog, ali se u poslednjem trenutku odrekao ove dužnosti.²

Ruvarac je bio aktivan u organizovanju manastirskog života, odbrani monaštva i manastirskih prava. Zajedno sa krušedolskim arhimanditom Anatolijem Jankovićem i hopovskim Ilarionom Zeremskim, podneo je predlog patrijarhu Georgiju za obnovu monaške škole u Hopovu. Na zboru nastojnika fruškogorskih manastira 1. marta 1897. doneta je odluka da se formira zajednički fond čija bi se sredstva koristila za crkvene i prosvetne potrebe Karlovačke mitropolije. Dobro uređenoj Karlovačkoj mitropoliji nedostajala je štamparija pa su Ruvarac i Platon Telečki, beočinski arhimandrit, kupili 30. juna 1893. štampariju koja je kao Srpska manastirska štamparija, a posle 1936. pod nazivom Patrijaršijska štamparija, radila sve do 1941. godine.

Ilarion Ruvarac je do kraja života živeo strogim manastirskim životom. Bio je počasni član Monaškog udruženja Kraljevine Srbije. Umro je u manastiru Grgeteg 8. avgusta 1905. godine gde je i sahranjen.

Istoriografski rad

Srpska istoriografija pre Ruvarca

Jovan Rajić, litografija Anastasa Jovanovića (1852). Rajić je prema Ruvarcu bio jedan od retkih originalnih stvaralaca u srpskoj istoriografiji pre njega spreman da se u izučavanju istorije čvrsto osloni na izvore i da kritikuje korišćenje narodne tradicije kao istorijskog izvora.

Srpska istoriografija je pre Ruvarca prolazila kroz dugotrajno razdoblje stagnacije. Gotovo pola veka Jovan Rajić je bio jedini plodan srpski istoričar.[7] Svi koji su se posle njega bavili srpskom prošlošću činili su to uzgredno i sa različitim nenaučnim ciljevima. [7] Jeste bilo određenog napredovanja ka naučnom ispitivanju srpske prošlosti ali su koraci bili retki i mali. Mnogi su se zadovoljavali time što su manje-više uspešno prepričavali Rajićevo delo.

Ruvarac je bio prvi koji je posle Rajića odlučio da čitav svoj profesionalni život posveti izučavanju srpske istorije. Ruvarčev profesor istorije u karlovačkoj gimnaziji Jakov Gerčić, u ono vreme najveći poznavalac opšte istorije, ostvario je veliki uticaj na Ruvarca. Ipak, i pored velikih planova, Gerčić nije za sobom ostavio značajniji istoriografski rad. Njegove priloge iz istorije nejednakog kvaliteta Ruvarac je imao priliku da čita još od rane mladosti u nekoliko časopisa — Srpski narodni list Todora Pavlovića na koji je Ruvarčev otac Vasilije bio pretplaćen, Letopis matice srpske gde se susretao sa izdanjima srpskih izvora, Golubica Jovana Hadžića gde je mogao čitati povelje srpskih srednjovekovnih dostojanstvenika i Srpska pčela (od 1830) gde su preovlađivali elementi romantičarskog gledanja na prošlost. U Srpskom narodnom listu Ruvarac je mogao da se upozna sa monografskim načinom obrade istorijskih tema koji je kasnije i sam rado primenjivao u celokupnom svom radu.

Nakon Gerčića, koji je uglavnom bio zainteresovan za opštu istoriju, nastupilo je u srpskoj kulturnoj sredini pojačano interesovanje za nacionalnu istoriju, a u vezi sa Revolucijom iz 1848. godine. Najbolji srpski istoričar zainteresovan za nacionalnu istoriju bio je Aleksandar Stojačković. On je objavljivao različite rasprave i članke u Srpskom narodnom listu i tu se Ruvarac upoznao i sa tada preovlađujućim metodama kritike izvora. U Letopisu matice srpske filološke i istorijske rasprave objavljivao je Jovan Subotić, svestrana ličnost koju je Ruvarac visoko cenio.³

Ruvarac je svoje prve radove objavio u časopisu Sedmica, koji je izlazio od 1852. i čiji je glavni izdavač izvora bio Maksim Ludajić. U njoj su istorijske rasprave objavljivali i Danilo Medaković i Jovan Sterija Popović, koji su uglavnom samo prepričavali Rajićevo delo. Srpska istoriografija u potpunosti se pretvorila u novinarstvo i beletristiku dok se u srpskoj kulturi nedostatak naučno napisane srpske istorije živo osećao. [8]⁴

Srpska istoriografija neposredno pre Ruverčeve pojave nalazila se u stanju dugotrajnog zastoja[9] i Ruvarac je bio svestan činjenice da se srpsku istoriju kvalitetnije proučavaju stranci nego sami Srbi. Najbolji izdavač srpskih izvora bio je Pavle Josif Šafarik [9] dok je najbolji proučavalac srpske prošlosti bio Leopold Ranke. [9] Srpski izdavači izvora Dimitrije Avramović i Đorđe Nikolajević bili su samo vrsni prepisivači.[9] Dobro obrazovani Jovan Subotić i Aleksandar Stojačković nisu se opredelili za profesionalno bavljenje istorijom. Nešto stariji vršnjaci Ilariona Ruvarca, Nikola Krstić i Jovan Ristić, ušli su u srpsku istoriografiju nešto pre Ruvarca, ali je samo Krstić ostavio značajno istoriografsko delo, dok se Ristić posvetio politici pa je proučavanje istorije palo u drugi plan.

Ruvarca nije zaplašilo teško stanje u srpskoj istoriografiji njegovog vremena, već ga je naprotiv još više podstaklo na istrajan rad.[10] On je iz ranije srpske istoriografije birao ono najbolje, pre svega ugledajući se na Jovana Rajića dok je podjednako probirljiv bio i kada su bili u pitanju strani istoričari. Po rečima Nikole Radojčića, Ruvarac je smatrao da je srpska prošlost toliko znamenita i teško dokučiva da se može prozreti samo najboljim metodama. [10]

Izdavanje izvora

Na samom početku svog rada, Ruvarac je sebi postavio vrlo ambiciozan cilj — izdavanje mnogobrojnih izvora o srpskoj istoriji — međutim, taj zadatak je bilo vrlo teško ostvariti i pored velikog zalaganja i truda koje je on ulagao. Tokom čitavog svog radnog veka Ruvarac je tragao za izvorima za srpsku istoriju i kritički ih objavljivao.

Prve radove objavio je 1856. godine po povratku iz Beča. Bio je to članak u Sedmici pod naslovom Pregled domaćih izvora stare srpske povesnice, u kom je izvršio odvajanje izvora od literature što pre nije činjeno. Ova rasprava veoma je značajna za srpsku istoriografiju jer uvodi stav da je bez velikog broja objavljenih i kritički obrađenih izvora svaki razgovor o istoriji bespredmetan. Ruvarac je podržavao stav Leopolda fon Rankea koji je govorio da prošlost treba prikazivati onakvu kakva je bila, bez ulepšavanja i domišljanja, u čemu su se slagali mnogi njegovi savremenici istoričari.

Njegova druga rasprava, Prilog ka ispitivanju srbskih junačkih pesama, takođe je bila objavljena u Sedmici, 1857. i 1858. U ovoj raspravi Ruvarac dokazuje da narodne epske pesme ne mogu biti ozbiljan istorijski izvor za događaje o kojima pevaju. Ovo pitanje bilo je predmet žestokih polemika sa romantičarskom strujom u istoriografiji onog vremena čiji su predstavnici smatrali da je epska pesma autoritet najviše istorijske vrednosti. Ove dve rasprave objavljene su ponovo 1884. pod nazivom Dve studentske rasprave.

Godine 1866, Ruvarac je izdao prema najstrožim merilima kritičke istoriografije[11] odlomak o vladavini cara Stefana Dušana iz Hronika grofa Đorđa Brankovića, dela koje se tada smatralo veoma značajnim izvorom o srpskoj prošlosti. Potom je 1867. izdao Žitije cara Uroša patrijarha Pajsija. Ovo izdanje, kao i izdanje Prenošenja tela svetog Luke u Smederevo, smatraju se najboljim Ruvarčevim kritičkim izdanjima istorijskih izvora.[13]

Prilikom izdavanja pojedinih izvora Ruvarac je često izostavljao delove za koje je smatrao da nisu istorijski relevantni što se danas smatra za pogrešnu praksu, ali što je bilo je u skladu sa Ruvarčevim shvatanjem istorije. Na primer, u Žitiju cara Uroša, Ruvarac je na početku izostavio dobar deo teksta za koji je smatrao da nije istorijski relevantan, međutim, brzo je uvideo da je takav pristup pogrešan, pa je izdao ispravak ovog izdanja.[12]⁵

Takođe, iste 1867. godine, Ruvarac je anonimno izdao i niz dokumenata o Revoluciji iz 1848. godine, a zatim i čitav niz izvora manjeg obima, između ostalih i povesna slova o knezu Lazaru, despotu Stefanu Brankoviću i knezu Stefanu Štiljanoviću.

Kasniji radovi

Fotografija Ilariona Ruvarca.

Nakon objavljivanja rasprave Prilog ka ispitivanju srbskih junačkih pesama nastao je period od devet godina tokom koga Ruvarac nije izdavao radove, da bi se 1867. godine ponovo vratio izdavanju izvora. Ruvarac se bavio čitavim nizom raznovrsnih problema iz različitih perioda srpske istorije, počev od srednjeg veka preko istorije srpskog naroda pod turskom vlašću do istorije srpskog naroda na teritoriji Habzburške monarhije. Veliku pažnju posvećivao je temama iz istorije srednjovekovne Bosne[14] i Crne Gore. Rešavao je različita pitanja koja su se odnosila na ubikaciju pojedinih naselja, pitanja iz crkvene istorije (O pećkim patrijarsima od Makarija do Arsenija III (1557—1690), O humskim episkopima i hercegovačkim mitropolitima do godine 1766,1901) i različita hronološka i prosopografska pitanja (O prvim godinama Dušanovog kraljevanja u hronološkom pogledu, 1872; Kraljice i carice srpske 1868). Oštro je polemisao o nekim posebno teškim pitanjima iz srpske srednjovekovne istorije kao što su pitanje da li je kralj Vukašin ubio cara Uroša, da li je Vuk Branković bio izdajnik u Kosovskoj bici, ili koju je titulu nosio knez Lazar i slično.[15] Takođe je svoje rasprave o komplikovanim pitanjima iz srpske istorije objavljivao planski: uvek ih je objavljivao onda kada bi bio proslavljan jubilej vezan za taj događaj. Na primer, uoči 500 godišnjice Kosovske bitke odlučio je da napiše kritičku biografiju kneza Lazara. Objavljivao ju je u nastavcima u časopisu Stražilovo više od godinu dana. Ovo delo objavljeno je 1888. godine kao knjiga pod naslovom O knezu Lazaru, i predstavlja njegov najznačajniji rad. Pored izvesnih nedostataka kojih je i sam autor bio svestan, ovo delo je i danas korisno i predstavlja dobar primer kritičke istoriografije.

Takođe je pisao o pojedinim zabludama iz crnogorske istorije u vreme kada je proslavljano dvesta godina od nastanka dinastije Petrović-Njegoš. U delu Montenegrina nastojao je da pokaže kako je mišljenje o vekovnoj crnogorskoj nezavisnoti od Osmanskog carstva zabluda i kako su crnogorska plemena bila, kao i ostali delovi srpskog naroda, potčinjena turskoj vlasti. Doduše, takođe je napravio i neke greške — na primer, smatrao je da štamparija na Cetinju u 15. veku nije postojala, što se pokazalo kao zabluda.

Velika seoba Srba pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem iz 1690. godine takođe je bila jedan od glavnih predmeta Ruvarčevog interesovanja.[16] Raspravljao je o pitanju hronologije ovog događaja, broju Srba koji su učestvovali u Seobi kao i o karakteru odnosa između cara Leopolda i srpskog naroda. Što se tiče prva dva pitanja, Ruvarac je uspešno pokazao da se Seoba odigrala 1690. godine, kao i da je broj od preko pola miliona iseljenika kojim su baratali njegovi savremenici istoričari preteran, i da je iseljenika po svoj prilici bilo oko 70-80 hiljada. Što se trećeg pitanja tiče, Ruvarac je smatrao da su srpski iseljenici bežali pred turskom vojskom i da su u tom svojstvu predstavljali izbeglice, a ne iseljenike, tako da oni nisu mogli biti ugovorna strana u pregovorima sa nemačkim carem već samo strana prema kojoj je učinjena milost. Po rečima Slavka Gavrilovića, Ruvarac ovde nije shvatao da su privilegije date Srbima predstavljale ugovor posebne vrste i da nisu bile ni ugovor ravnopravnih strana ni jednostrana milost već nešto između.

Ruvarac je utvrdio načelo da treba izbegavati falsifikate i tradiciju kao istorijske izvore i da svoju pažnju treba posvetiti izvorima koji su po vremenu i mestu nastanka bliži događaju o kome svedoče. Za svoj raznovrstan i temeljan rad Ruvarac je stekao čitav niz priznanja. Godine 1869, samo dve godine nakon početka redovnog objavljivanja radova i izvora, izabran je za člana Srpskog učenog društva, a 1888. postao je redovni član Srpske kraljevske akademije.

Kritika romantičarske istoriografije

Panta Srećković (1834—1903), srpski istoričar zagovorenik romantičarskog pristupa izučavanju istorije bio je Ruvarčev suparnik i predmet brojnih Ruvarčevih kritika.

Sukob sa Pantom Srećkovićem, glavnim predstavnikom romantičarske struje u srpskoj istoriografiji 19. veka ostavitiće dubokog traga kako na srpsku istoriografiju, tako i na srpsku kulturu 19. veka uopšte. Sukob je otpočeo nakon objavljivanja Ruverčeve rasprave iz 1879. Hronološka pitanja o vremenu bitke na Marici, smrti kralja Vukašina i smrti cara Uroša. Iste godine Ljubomir Kovačević je objavio još jedan rad na istu temu. I Ruvarac i Kovačević su u svojim radovima izneli dokaze da kralj Vukašin nije mogao da ubije cara Uroša jer je poginuo u Maričkoj bici 26. septembra 1371, a car je umro početkom decembra iste godine[17]. Panta Srećković i zagovornici srpske romantičarske istoriografije burno su reagovali na ove dve rasprave jer su one shvaćene kao atak na narodnu tradiciju[17] Rasprava se proširila i na druge teme iz srpske istorije.

Uoči 500-godišnjice Kosovske bitke 1888. godine, iz štampe je izašlo Ruverčevo najznačajnije delo knjiga O knezu Lazaru. U ovom delu, Ruvarac je na isti način dokazao da Lazar Hrebeljanović nikako nije bio car, već knez[18] . Za pisanje ovog dela Ruvarac je koristio veliki broj raznovrsnih izvora koje je temeljno tumačio i analizirao. Ovim delom Ruvarac je utvrdio načela da treba izbegavati falsifikate i tradiciju kao istorijske izvore i da svoju pažnju treba posvetiti izvorima koji su po vremenu i mestu nastanka bliži događaju o kome svedoče. Polemika je iz korena ustalasala ne samo intelektualnu elitu, već i šire krugove publike. Zagovornici kritičkog pristupa su svojim pristupom proučavanju istorije rušili određena ustaljena shvatanja za koja se smatralo da su nepromenljiva[19]. Nastupali su sa stavom da naraciju o prošlosti treba zameniti opipljivim dokazima. Ruvarac je bio veoma vešti oštar polemičar čiji su diskursi bili veoma zanimljivi i nikog nisu ostavljali ravnodušnim[19]. S druge strane, romantičari su smatrali da se rušenjem autoriteta narodne epske poezije dovodi u opasnost nacionalno biće Srba kao i da se dovode u pitanje nacionalni interesi[19].

Sledeći bitan momenat u ovoj polemici bila je Ruvarčeva kritika Srećkovićeva dva toma Istorije srpskoga naroda, izdatih 1884. i 1888. godine. Ruvarac je ovo Srećkovićevo delo podvrgao temeljnoj analizi i detaljno ukazao na mnogobrojne greške i nedostatke. Ruvarac je izneo niz primera Srećkovićevog nepoznavanja osnovnih istorijskih činjenica, nepoznavanja jezika i pogrešnog tumačenja izvora[20]. Srećković nije odgovarao istom merom, međutim, ne zato što nije bio ni toliko borben ni rečit kao Ruvarac, već jednostavno zato što nije imao čime da pobije Ruvarčeve argumente. Takođe, ugled Velike škole došao je u pitanje, jer se Ruvarčevim napadima dovodio u pitanje autoritet jednog od njenih veoma uglednih nastavnika[20]. Ne zna se tačno da li je Srećković na kraju uvideo svoje greške ili se do kraja čvrsto držao svojih uverenja, tek, sukob, koji je trajao više od jedne decenije, završio se konačno 1893. godine kada je Srećković otišao u penziju[21]. Na upražnjeno mesto profesora istorije odmah je primljen Ljubomir Kovačević.

Ruvarac je takođe kritikovao i rad još jednog važnog predstavnika romantičarske istoriografije, Miloša S. Milojevića. Milojević zapravo nije ni pretendovao da se bude istoričar[24], već je njegov cilj bio nacionalni rad i suzbijanje bugarske propagande u Staroj Srbiji. Glavni cilj njegovog spisateljskog rada bila je nacionalna propaganda u Staroj Srbiji[22]. U svojim radovima Milojević se često pozivao na narodnu tradiciju, pa čak i na glasine kako bi dokazao svoje tvrdnje[23].

U svom delu Pravila sv. Petke Paraskeve srpske, u izdanju Srpskog učenog društva, Milojević je objavio tekst za koji je tvrdio da predstavlja istorijski dokaz o srpskom poreklu ove svetiteljke. Ilarion Ruvarac je u svom članku O radu Miloša S. Milojevića objavljenom u Glasniku Matice srpske iz 1873. godine veoma oštro kritikovao Milojevićeve tvrdnje iznete u ovom delu, a takođe se kritički osvrnuo i na Milojevićev celokupni spisateljski rad. Temeljno i na naučan način Ruvarac je dokazao da je ovaj spis pun anahronizama i da je na njemu Milojević vršio nedopustive izmene i dopune srpske istorije[25].

Milojević je na ovu kritiku odgovorio 1881. ličnim uvredama upućenim Ruvarcu, koga je nazvao bugarofilom i izdajnikom srpske narodnosti[26], međutim, bez pravih argumenata, Milojević nije mogao da uđe u neku ozbiljniju polemiku s Ruvarcem. Milojevićev rad su još njegovi savremenici ocenili kao poptpuno neosnovan s istoriografske tačke gledišta i bez ikakve naučne vrednosti.

Istorijski metod Ilariona Ruvarca

Jezik i stil Ruvarčevih dela

Rani radovi Ilariona Ruvarca u kojima je dao pregled izvora za srpsku srrednjovekovnu istoriju nisu bili podesni za pokazivanje prikazivačkih, literarnih, sposobnosti. [27] U pored toga u ovim radovima su prisutni jasnost izlaganja i ujednačenost kompozicije. U mladosti je Ruvarac verovatno planirao da napiše delo koje bi bilo sinteza srpske istorije ali je od ove namere odustao zbog obimnosti posla. [28] Kasniji njegovi radovi su uglavnom analitičke rapsrave koje se odnose na tematski i hronološki uske oblasti.[29]⁶

Koncepcija radova nikada nije pravila probleme Ilarionu Ruvarcu već kompozicija i njeno ostvarenje. [30] Retko je bio zadovoljan svojim stilom na šta se žalio i Đuri Daničiću [30] U manjim raspravama uglavnom se držao sledeće kompozicije: prvo bi iznosio jednu ili češće više modernih tvrdnji o nekom pitanju, zatim bi usledilo navođenje izvora⁷ U većim Ruvarčevim raspravama ima dosta diskursa i polemike pa je kompozicija često u potpunosti narušena.⁸

Za razliku od ranih rasprava gde izlaže kratko i metodički, što je bio njegov ideal jer je želeo pisati kao stari srpski letopisci, u potonjim radovima raspravljanje je mnogo prostranije uz česta i opširna udaljavanja od glavnog predmeta izlaganja. Pred kraj života ponovo se delimično vratio svom ranom načinu rapsravljanja. Kako bi uneo živost u svoje radove često ih je organizovao kao žučne rasprave sa umišljenim protivnicima najčešće sa Pantom Srećkovićem.[31] Polemika je bila omiljeni način Ruvarčevog izlaganja i on je u nju ulazio bespoštedno, često ismevajući i grdeći svoje protivnike. [32]⁹

Glavni Ruvarčev cilj bilo je raspravljanje o pojedinačnim pitanjima a ne široko istorijsko prikazivanje.

Kritika izvora

Osnovu istorijskog metoda Ilariona Ruvarca činila je stroga kritika izvora. U istorijskim izvorima tražio je isključivo pozitivnu istorijsku činjenicu pa je, prema rečima Đorđa Trifunovića i Dimitrija Bogdanovića, često zanemarivao druge aspekte starih srpskih tekstova. [33] Pravilno čitanje izvora bio je prema Ruvarcu prvi zadatak istoričara. Veliki napor ulagao je da protumači nejasna mesta kod loših izdanja izvora.[34] Poznavanju jezika posvećivao je veliku pažnju a svojim znanjem jezika nije bio zadovoljan. [34] Potpuno je znao staroslovenski, latinski i nemački, grčki i italijanski znao je manje nego što je želeo, mađarski je poznavao slabo [35] a turski ni malo.

Sledeći korak nakon razumevanja izvora bilo je za Ruvarca njegovo pravilno klasifikovanje [36] Izvore je delio na dokumente (diplomatičke izvore) i pisce (narativne izvore). U dokumente je ubrajao pisma, listine i zapise savremenika. Najviše poverenja poklanjao je poveljama i zapisima savremenika. [36] Narativne izvore kritikovao je strogo često u potrazi za istorijskim podatkom zanemarujući njihovu pravu vrednost.¹⁰ Srpske rodoslove i letopise ubrajao je u posebnu grupu izvora. Letopise je cenio viiše od rodoslova za koje je držao da su vrlo pozni i nepouzdani. [37]

Nakon ovih početnih koraka sledila je kod Ruvarca procena verodostojnosti na osnovu stroge kritike. Primenjivao je kako unutrašnju kritiku samog izvora tako i spoljašnju kritiku poređenjem sa drugim izvorima. Posebno interesantna su mu bila teška mesta u izvorima i njih je ponekad razmatrao i po više godina. U ovakvim slučajevima do posebnog izražaja su dolazili Ruvarčeva načitanost, oštroumnost i intuicija.¹¹

Prilikom kritike izvora Ruvarac je pravio greške često tamo gde je ulazio u racionalističku kritiku izvora.¹² Retko je ulazio u idejnu kritiku izvora što je dovodilo do pogrešnog razumevanja nekih navoda u njima. Posebno je brinuo o autentičnosti izvora i za više dokumenata je pokazao da su falsifikati. [38] U slučaju da kritika izvora ne uspe pristupao je hipotezama [39] prilikom čijeg je postavljanja bio veoma oprezan.

Ruvarac i narodna tradicija

Vrednost narodne tradicije kao istorijskog izvora bio je jedan od najvećih problema sa kojima se sretala srpska istoriografija u drugoj polovini 19. veka. Korišćenjem tradicije kao istorijskog izvora suprostavio se još Jovan Rajić ali on je to činio više iz etičkih i verskih nego iz naučnih pobuda. [40] On nije dokazao da se narodnoj tradiciji ne može verovati ako izostaje potvrda pisanih izvora. Ruvarac se nije hteo osloniti na Rajićevo mišljenje već je hteo da ga metodološki ispravno i strogo naučno zasnuje. Pitanjem narodne tradicije Ruvarac se posebno bavio u delu Prilog ispitivanju srpskih junačkih pesama (1857—1858). Rasprava ovog tipa nije do tada postojala u srpskoj istoriografiji[41] a jedino se, samo delimično, mogao ugledati na raspravu Jovana Hadžića Istorija i pesme narodne ili u narodnim pesmama istoričeske istine ne traži (1842). Oni koji su prihvatali tradiciju kao istorijski izvor smatrali su da ona u potpunosti verno odslikava istorijske događaje a razlika između istorije i tradicije objašnjavana je time što je istorija nedovoljno poznata pa se zato može dopunjavati podacima iz narodnih pesama. Temeljnim razmatranjem Ruvarac je pokazao da su srpske junačke pesme, osim onih iz najnovijeg vremena, zapravo junačke skaske kod kojih je oko starih mitova čije se poreklo često nalazi u zajendičkom indoevropskom nasleđu, došlo do grupisanja ličnosti i motiva iz kolektivnog pamćenja. U posebnom delu svog Priloga Ruvarac je pažljivo analizirao niz srpskih narodnih pesama nastojeći da njihovu osnovu poveže sa indoevropskim skaskama. Najuspešniji je bio u vezi sa pesmom o Balačku vojvodi i hrtu Karamanu dok je kod nekih drugih njegov uspeh bio polovičan. [42]

U drugom delu Priloga tražio je istorijske elemente u srpskim junačkim pesmama ali su mu rezultati ovde slabiji nego u prvom delu jer je tada srpska istorija bila isuviše malo poznata. Morao se dosta pozivati na Mavra Orbina i Tronoški letopis iako je osećao da su i oni bili prožeti tradicijom. Najviše istorijske građe nalazio je u novijim crnogorskim pesmama. [43]

Umetničku vrednost narodne tradicije nije sporio, naprotiv smatrao je da srpske narodne pesme svojim umetničkim kvalitetima daleko odskaču od narodne poezije susednih naroda. [43]

Političke tendencije i nacionalno osećanje

Ruvarčevi protivnici često su o njemu pisali kao o neprijatelju srpskog naroda, izdajniku srpske narodnosti, rušitelju narodnih svetinja, bugarofilu i slično. [26] Ovakva gledišta poticala su otuda što Ruvarac nije prihvatao vrednost tradicije kao istorijskog izvora. Smetalo mu je lažno veličanje prošlosti a u povođenju za laži video je smetnju za nacionano napredovanje.[44] Iako je bio rodoljub nije želeo da svoje rodoljublje meša u istorijsko istraživanje. Retko i nerado je govorio o razvitku srpskog naroda ali je njegov stav po ovom pitanju bio daleko povoljniji od onog koji su mu pripisivali protivnici [45] Duboko je verovao u sposobnosti srpskog naroda: Tako je to od iskona bilo! Srbljani i Srbi radili su, podvizivali se i izvodili dela od slave, od nebeske i zemaljske slave, a Bugari opevali su i opisivali ta dela slavna i prepohvalna Srba i Srbljana [46] Patnje srpskog naroda iskreno je proživljavao poredeći ih sa patnjama Izrailja prema starozavetnom proroku Danilu. [47] Svoju sentimentalnost retko je pokazivao a književno ju je uobličio samo u posveti majci studije O knezu Lazaru. [48] Lažnu sentimentalnost i teatralni patriotizam prezirao je i oštro osuđivao. [48]

Što se tiče političkih tendencija u delu Ilariona Ruvarca one su kod njega prisutne iako je sam to poricao i težio ka punom objektivnošću. [49] U političkom smislu Ruvarac je bio konzervativan, odan Habzburškoj dinastiji i ugarskoj državi [50] Sa ovakvih pozicija je ponekad o srpskim nacionalnim stremljenjima u Ugarskoj pisao zajedljivo i neobjektivno. [51] Ova politička pristrasnost naročito je do izražaja dolazila kada je pisao o srpskim privilegijama u Ugarskoj. [52]

Ruvarčevo shvatanje istorije

Protivnici Ilariona Ruvarca smatrali su da se on nije uspeo da shvati bit istorije, već da se zadržao na sitnim raspravama oko godina i imena. [53] Oni su mu pored toga prebacivali to što nije dao sintetički pregled srpske istorije, mada je on sam naglašavao da mu to nije cilj već da želi da bude samo istraživač izvora.[54] Suprotno ovim mišljenjima Ilarion Ruvarac je dobro poznavao istorijsku nauku, njenu teoriju i filozofiju.[54] Nikola Radojčić smatra Ruvarčeve Priloge iz perioda 1857—1858. za najdublji dotadašnji istorijski rad kod Srba, dok Ruvarčevo često pozivanje na Rankea ukazuje da mu nisu bili strani problemi ni najviše istorijske nauke.

Glavnu svrhu svog istoriografskog stvaralaštva Ruvarac je često određivao uvek sa mnogo skromnosti.[55] Verovao je da istorijsko znanje može biti poučno[55], ali ga nije smatrao glavnim zadatakom istorije, kao ni da se istorija sa tim ciljem treba izvrtati. [56] Smatrao je da istoričar treba da bude nepristrasan ali je isto to očekivao i od čitaoca. U laži je video prepreku rastu i napredovanju u duhovnom životu.[57]

Ilarion Ruvarac je visoko cenio istorijsku istinu do koje bi se dolazilo strogim kritičkim metodom, ali je bio svestan i njene nestalnosti i promenljivosti pa je bio spreman da svoje sudove menja i ispravlja.[57] Oštro se protivio mešanju naučnog rada i književnog stvaranja.[58] Nije olako davao istorijske sudove — osim u retkim slučajevima delovanje ličnosti je dugo promišljao pre nego što bi iznosio lično gledište o njima.[57] Protivio se svakom uvlačenju dnevnopolitičkih potreba u izučavanje istorije.[59]¹³ Ako je imao nameru da saopšti neki svoj politički stav činio je to sa velikom veštinom.[45]

Uticaj

Иларион Руварац остварио је велики утицај на развој српске истоириографије. Постављајући темеље српске научне историографије он је настојао да покаже да се само повећавањем изворне основе уз строгу критику може доћи до напретка познавања историје. Иако сам није истраживао у архивама већ више по црквеним ризницама и библиотекама потоње генерације српских историчара су ради ширења изворне подлоге за српску средњовековну историју приступиле темељним изучавањима различитих, пре свих Дубровачког архива. Генерације српских историчара које су уследиле до Другог светског рата међу којима се истичу Станоје Станојевић, Владимир Ћоровић, Јован Радонић и други имали су темељније знање и разноврснија интересовања од Руварца и историчара његове генерације. Иако у овом смислу превазиђен многи Руварчеви радови представљају примере изузетне учености и историјске критике. Српски и страни историчари након Руварца нису се претежно бавили рушењем заблуда што је била основна Руварчева преокупација већ су радије прихватали послове веће ширине као што је писање историјских синтеза.

Напомене

Библиографија

Литература

Референце

Препоручена литература