Justin II

Zlatni novčić cara Justina II, iskovan u Kartagini oko 570. godine.

Lični podaci

Datum rođenja	520.
Mesto rođenja	Carigrad
Datum smrti	5. oktobar 578.
Mesto smrti	Carigrad

Dinastija

Justinijanova dinastija

Vladavina

Prethodnik	Justinijan I
Datum i mesto krunisanja	14. novembar 565.
Period vladavine	(565—574)
Naslednik	Tiberije II Konstantin

Porodica

Otac	Dulcisimo
Majka	Vigilantija
Supruge	Sofija
Deca	Arabija, Just

Justin II je bio istočnorimski (vizantijski) car iz Justinijanove dinastije koji je vladao između 565. i 578. godine. Rođen je oko 520. godine i bio je sin Vigilantije, rođene sestre Justinijana I. Justin je na presto došao zahvaljujući sposobnosti svoje ambiciozne supruge Sofije, sestričine carice Teodore, sa kojom je ravnopravno vladao sve do 574. godine, kada je zbog velikih vojnih poraza i teritorijalnih gubitaka na Istoku psihički oboleo i postao nesposoban za samostalnu vladavinu. Po izboru njegove supruge, zapovednik ekskubitora (carske garde) Tiberije, postao je cezar i Justinov savladar, a nakon četiri godine i naslednik na vizantijskom prestolu.

Izvori

Više srednjovekovnih pisaca, kako vizantijskih (grčkih) tako i latinskih, ostavilo je beleške o Justinovoj vladavini. Međutim, u pogledu savremenih vizantijskih izvora, prednost imaju autori crkvenih istorija, pošto je jedina značajnija svetovna istorija sačuvana samo fragmentarno. Naime, Menandar Protektor, Agatijin nastavljač, obuhvatio je period od 558. do 582. godine i više od 70 fragmenata ovog dela sačuvano je u Izvodima o poslanstvima (Excerpta de legationibus), kompilaciji koju je u 10. veku sastavio učeni vizantijski car Konstantina VII Porfirogenita. Evagrije Sholastik u svom delu Istorija crkve obuhvata period od 431. do 534. i ima generalno neprijateljski stav prema Justinu II. U trećem delu Istorija crkve Jovana Efeskog, koja obuhvata period između 571. i 586, takođe ima podataka o Justinovom životu i vladavini, viđenih očima jednog monofizita, pa samim tim Justinova vladavina je viđena u vrlo negativnom svetlu. To je i razumljivo, s obzirom da je Jovan bio monofizitski episkop Efesa i da je na svojoj koži je osetio progon monofizita nakon neuspelih Justinovih pokušaja da se postigne versko pomirenje između monifizita i halkedonaca. Baš zbog nedostataka vizantijske istoriografije iz druge polovine 6. veka, veoma su vredna dela latinskih autora iz Zapadne Evrope: Jovana iz Biklara i Grgura Turskog, kao i poznijeg langobardskog istoričara Pavla Đakona koji je živeo krajem 8. veka. Takođe bitan, iako prilično pristrasan izvor podataka o Justinovom stupanju na presto jeste i savremenik događaja Flavije Kreskonije Korip, afrički učitelj koji je stekao slavu epskom kompozicijom u kojoj je opevao pobedu vizantijskog vojskovođe Jovana Troglite nad Berberima, i koji je sastavio četiri knjige u latinskom heksametru u Justinovu čast.[1]. Među kasnijim narativnim izvorima značajna je i vizantijska hronika Teofana Ispovednika s početka 9. veka.

Dolazak na vlast

Justinijan I nije imenovao svog naslednika, iako je bilo više pretendenata. Razlozi za ovu odluku nisu poznati, i može se samo nagađati da, ili nije mogao da se odluči, ili je želeo da tu odluku prepusti senatu, narodu i vojsci[2].

Pitanje nasleđa Justinijanovog prestola komplikovala je činjenica da su car i njegova supruga Teodora bili bez dece. Samim tim, pitanje nasleđa je otvoreno dosta rano uz nerešeno pitanje da li će cara naslediti neko od njegovih mnogobrojnih rođaka ili pak neko ko je po Teodorinoj liniji ušao u carsku porodicu.Teodora je naime gajila veliku netrpeljivost prema Germanu, Justinijanovom bratu od tetke, tako da učinila sve što je bilo u njenoj moći da spreči Justinijana da proglasi Germana ili njegovog sina svojim naslednikom. Međutim, Teodora je umrla 548. i nakon toga je za jedno kratko vreme sam German važio za osobu najbližu već vremešnom caru. German je ipak iznenada preminuo 551. i problem carevog naslednika se ponovo pojavio. Od mnogobrojnih Justinijanovih rođaka, dvojica nećaka su imala najveće šanse da postanu njegovi naslednici, i obojica su se zvala Justin. Prvi, i po mišljenju prof. Džejmsa Alana Evansa vredniji pretendent bio je Germanov sin Justin. Drugi je bio sin Justinijanove sestre, Vigilantije, i muž Sofije, sestričine Justinijanove supruge, carice Teodore.

Car Justin II i carica Sofija. Iskovan u Nikomediji oko 574/5. Justin i Sofija drže skiptar i sede jedan naspram drugog na duplom prestolu. Iznad njih se nalazi krst.

Sofijin muž je još od 552. godine vršio dužnost kuropalata tj. dvorskog majordoma (curopalatus)[2][7], posao koji nije bio od nekog velikog značaja, ali mu je omogućavao da bude uvek blizu cara i u centru dvorskih zbivanja. Justinijan je tokom poslednjih godina svoje vladavine u nekoliko navrata slao sestrića Justina u diplomatske misije. Justin je 552. i 553. bio član delegacije slavnih sudija (gloriosi iudices) koje je car poslao u Halkedon papi Vigiliju[3]. Papa je naime odbijao da se pojavi na teološkim raspravama koji su prethodile ili su bile organizovane u vreme Petog vaseljenskog sabora u Konstantinopolju. Justin je takođe 559. upućen hunskom poglavaru Zaverhanu koji je upravo primio mito kako bi se povukao sa vizantijske teritorije[3]. Justinijanovo poslanstvo je navodno trebalo da preostale Zaverhanove ratnike, koje je Velizar već potukao, sprovede do carske granice na Dunavu bezbedno. Bio je to način da se Vizantinci lukavstvom reše neugodnih protivnika. Pored toga, 562. i 563. Justin je bio slat u diplomatske misije u samom Konstantinopolju kako bi okončao borbe između cirkuskih stranaka Plavih i Zelenih[3]. Zadaci koje je obavljao ukazuju da je bio Justinijanova osoba od poverenja koja je obavljala veoma odgovorne i ozbiljne zadatke. Korip je u svojoj kasnijoj pohvali Justinu zapisao kako je sestrić praktično bio Justinijanov savladar tokom carevih poslednjih godina[3].

Za razliku od njega, Justin, Germanov sin, gradio je karijeru u vojsci još od 540. kada je pratio oca u, doduše neuspešnoj, protivofanzivi protiv Persijanaca[4]. Istoričar Agatija je zapisao sa Germanovog sina da je već 554. bio iskusan ratnik koji je iskustvo stekao u sukobima sa Persijancima i Slovenima. Najzad, 557. godine dobio je čin vrhovnog zapovednika vizantijske vojske u Jermeniji (magister militum per Armeniam)[5] pošto je prethodnih godina bio jedan od glavnih zapovednika vojske tokom rata sa Persijom na tlu Lazike (današnje Gruzije). Kako je mir zaključen već iste godine, Justin je poslat u Podunavlje gde je bio jedan od najistaknutijih zapovednika[5]. Proslavio se time što je, verovatno 561, odgovorio Avare, novopridošle, ali veoma opasne varvare, da ne prelaze Dunav[6]. Kad je Justinijan umro, Vigilantijinom sinu ukazala se neponovljiva prilika da se popne na vizantijski presto i to iz više razloga: kao prvo, u trenutku careve smrti on je bio taj koji je bio na dvoru, dok je Germanov sin bio kilometrima daleko, čuvajući granicu Carstva na Dunavu[7][2], a takođe je imao i podršku veoma uticajnih ljudi: svog dobrog prijatelja Tiberija, kome je on izdejstvovao ranije unapređenje na mesto vođe ekskubitora, tj. carske garde (comes excubitorum)[7], kvestora (quaestor) Anastazija[2] kao i novopostavljenog carigradskog patrijarha Jovana III Sholastika[1][2] i vođe senatora Kalinika. Tu su svakako bili i Justinov brat Marsel i zet Boduarije, obojica patrikiji, kao i njegova supruga, Sofija, veoma ambiciozna i lukava žena koja je uložila sve napore da joj ne izmakne vizantijski presto[2].

Međutim, ništa nije bilo prepušteno slučaju. Kada je 14. novembra 565. godine Justinijan izdahnuo, prisutan je bio samo kraljevski sobar (praepositus), koji je tvrdio da je car, pre nego što je izdahnuo, imenovao Vigilantijinog sina za svog naslednika. Justin je odmah bio odveden pred senatore gde mu je vođa senatora, Kalinik zatražio da prihvati imenovanje, a patrijarh Jovan Sholastik ga je potom krunisao[2]. Kad su se Justin i Sofija sutradan pojavili na Hipodromu, narod je bio stavljen pred svršen čin: dobili su novog cara u liku Vigilantijinog sina Justina, koji će vladati pod imenom Justin II[7]. Dan kasnije, Justin je krunisao Sofiju i proglasio je za avgustu[1].

Učvršćivanje na vlasti

Iako su, prema Evagriju, dva Justina imala usmeni dogovor da onaj koji bude bio izabran za cara imenuje drugog za svog savladara[1], novopečeni car se verovatno plašio da bi njegov imenjak vojskovođa mogao da stekne podršku[8], te ga je 566. godine[8] opozvao u Carigrad, gde ga je u prvom trenutku primio sa počastima, ali ga je potom lišio pratnje, odbio da ga primi i na kraju ga je poslao u Aleksandriju gde je Germanov sin bio ubijen u svom krevetu[1]. Evagrije dalje piše da je bila Sofija ta koja je zahtevala glavu Germanovog sina, a kad su je doneli, oboje su je šutirali kao znak omalovažavanja[1]. Vizigotski sveštenik, Jovan iz Biklara, koji se u to vreme nalazio u Konstantinopolju, tvrdi da je ubistvo bilo izvršeno po Sofijinom naređenju. Po Agatijinim rečima, ubistvo je stiglo Germanovog sina Justina zbog nedela koje je nekada počinio u Laziki. Po kasnijoj tradiciji, koja možda odražava zvanično opravdanje za uklanjanje vojskovođe Justina, koju su zapisali Jovan iz Antiohije i Teofan, Justin je kovao zaveru protiv svog rođaka koji je nasledio presto. U svakom slučaju, iako se Justin II oslobodio svog rivala, nastavio je da koristi usluge Germanovog mlađeg sina, Justinijana, koji je kao i njegov brat, bio veoma vešt i sposoban vojskovođa[1]. Iste godine su bila uklonjena i dva ugledna senatora, Eterije i Adaije, pod navodnom optužbom da su kovali zaveru protiv Justina II i da su hteli da ga otruju[8].

Odmah po krunisanju, Justin je radio užurbano na konsolidovanju svoje vlasti. Na mestu kuropalata smenio ga je njegov zet, Boduarije, organizovana je velelepna sahranu za Justinijana,čime je novi car pokazao svoju bliskost sa svojim preminulim prethodnikom, isplaćeni su svi zajmovi koje je Justinijan na silu uzimao od bogatih bankara i to su Sofija i Justin učinili sopstvenim novcem, dozvoljen je povratak mnogim episkopima koji su bili prognani za vreme Justinijana, Avarima je obustavljeno isplaćivanje danka koji su mnogi Vizantinci smatrali ponižavajućim, a vrlo brzo su i Persijanci slično prošli[8]. Justin je takođe početkom 566. preuzeo jedan počasni konzulat[8] (redovni konzulat je ukinut 541) pri čemu je iskoristio priliku da obdari vodeće senatore i pridobije carigradsku svetinu javnim priredbama i igrama¹. Godine 568. preuzeće i drugi konzulat sa istim ciljem[8].

Unutrašnja politika

Ekonomska politika

Uprkos početnoj velikodušnosti, Justin je stekao epitet tvrdice. Imao je običaj da se žali na to da je nasledio državu punu dugova, međutim, do kraja svoje vladavine, državna kasa je imala znatan višak od koga je Tiberije mogao da deli milostinju i da finansira rat protiv Persijanaca i Avara. Pesnik Korip koji je sačinio Pohvalu Justinu Mlađem povodom carskog krunisanja, govori o Justinovoj opsednutosti štednjom.

Neka niko ne dira ono što pripada državnoj kasi. Državna kasa je kao stomak koji hrani sve ostale udove. Ako je stomak prazan, sve ostalo otkazuje…[9]

Nije baš najjasnije kako je Justin uspeo da popuni državnu kasu. Godine 568. morao je da plati Persijancima nekih 90.000 zlatnika. Iako je s početka svoje vladavine odbio da plaća tribut i Avarima i Persijancima koji je bio dogovorio Justinijan, oko 574. godine morao je ipak da nastavi da ga plaća — Avarima nekih 80.000[9], a Persijancima 45.000 nomizmi prve godine, a potom 30.000[10][11] nomizmi godišnje. To su bili veoma veliki izdaci za ionako praznu državnu kasu. S druge strane, Justin je obustavio gradnju grandioznih građevina koje je Justinijan započeo, gde je sigurno uštedeo dosta novca[9]. Takođe, lična imovina istaknutih članova društva i državnih činovnika nakon njihove smrti postajala bi državna imovina (vojskovođa Justin 566, ili njegov brat, Justinijan 577). Isto se dešavalo i sa imovinom onih koji bi pali u carsku nemilost (Marsijan 573, Boduarije 575). Takođe, za vreme vladavine Justina II,ekonomski oporavak su doživele glavne carske provincije, što je naravno, uticalo i na povećanje broja poreskih obveznika — seosko stanovništvo nije bilo pogođeno kugom koja je izbila za vreme Justinijanove vladavine u onoj meri u kojoj je to bilo gradsko stanovništvo, a takođe postoje arheološki dokazi da stanovništvo Palestine i Sirije nije bitno opadalo sve do početka 7. veka[12].

Justin je 569. godine izdao zakon kojim je pokušao da prekine praksu plaćanja funkcionerskih položaja (suffragia). Takođe je bio odlučan u tome da stane na put nasilju u Konstantinopolju, upozorivši demu Plavih da je njihov zaštitnik Justinijan mrtav, ali i Zelenih da će otkriti da je Justinijan još uvek živ[12].

Crkvena politika

Čim je postao car, Justin je zvanično napustio Justinijanov aftartodoketizam²[1][12] i pokušao da izmiri halkedonce i monofizite. S tom namerom, Justin je pokušao da halkedoncima dokaže svoje pravoverje time što je poništio sve što je bilo u suprotnosti sa odlukama Halkedonskog sabora[1], dok je sa monofizitima postupao blago[1], u nadi da će prihvatiti halkednonsko učenje. S tim u vezi, oslobodio je sve zatvorene monofizitske sveštenike, a proteranim episkopima je dozvolio da se vrate, i naredio je da se čita simvol vere donesen na Carigradskom saboru 381. pre molitve Oče naš.

Jusatin je takođe u Konstantinopolju primio uz počasti vremešnog monofizitskog lidera, aleksandrijskog patrijarha Teodosija, što je odobrovoljilo monofizite, kao i činjenica da je Justin bio spreman da uključi ime Severija Antiohijskog u diptihe[12].

U drugoj polovini 566. godine Justin je u Carigradu organizovao nekoliko javnih rasprava između monofizita i halkedonaca kojima je predsedavao patrijarh Jovan Sholastik[14]. Ove rasprave, organizovane s ciljem da se postigne dogovor o crkvenom ujedinjenju, nakon godinu dana nisu donele očekivane rezultate[1].

Justin je 567. sastavio svoj prvi edikt poznat pod imenom Henotikon, i objavio ga hmonofizitskim episkopima okupljenim u manastiru Mar Zakai u Kaliniku (danas Al Raka u Siriji). Međutim, monofizitski sveštenici su ga odbili jer nije sadržao eksplicitnu osudu Halkedonskog sabora[15]. Justin je potom 571. izdao novi edikt koji je izjednačavao učenje da Hrist ima jednu prirodu koja je istovremeno i ljudska i božanska (monofizitska doktrina) sa učenjem da Hrist ima i božansku i ljudsku prirodu koje su ujedinjene (halkedonska doktrina)[16]. U prvom momentu, monofizitski i halkedonski episkopi su priznali da su njihova učenja jedno te isto, samo su izražena na dva različita načina[16]. Na objavljivanju edikta, Jakob Baradeo i monofiziti primili su pričešće iz ruke carigradskog patrijarha Jovana Sholastika[16].

Međutim, s obzirom da edikt nije ni pominjao Halkedonski sabor, monofizitsko sveštenstvo je odlučno odbilo da prihvati dogovore koje su sklopili njihovi episkopi, koji su pak, u cilju održanja autoriteta, odmah povukli svoj pristanak[16]. Ljutit zbog ovog postupka, Justin je počeo da zatvara monofizitske sveštenike, zabranio je monofizitizam i napustio napore za verskim pomirenjem[18].

Spoljna politika

Stanje u carstvu nakon Justinijanove smrti

Kada je Justin stupio na presto, imao je nekih 45 godina. Mada je verovatno shvatao da ni iz daleka nije bio sposoban vladar kao njegov prethodnik, Justin je nastupao s istom odvažnošću, ali bez Justinijanove opreznosti i razboritosti. Bilo je očigledno da nije bio svestan koliko je bilo teško uspešno vladati ogromnim carstvom koje mu je ostavio Justinijan. S druge strane, okruženje u kom se nalazio nije mu u tome pomagalo. Sofija je bila veoma ambiciozna i želela je da bude isto tako uticajna kao njena tetka Teodora, ali je još manje od Justina razumela teškoće koje su kao carski par trebali da prevladaju.[14].

Justinijan je, zahvaljujući svojoj eskpanzionističkoj politici, za sobom ostavio carstvo ogromnih razmera. Na istoku, Vizantijsko carstvo je obuhvatalo zapadni deo Jermenije, a granica sa Persijom je prolazila između carske tvrđave Dare i Nizbisa, koji je bio pod persijskom vlašću. Pod viozantijskom vlašću nalazila se i pustinja Negev, Sinajsko poluostrvo, deo Egipta i Severna Afrika do Mavretanije. Tanger, na afričkom strani Gibraltara, takođe je bio pod vizantijskom vlašću. Na Iberijskom poluostrvu, Vizantija je imala svoju provinciju Spaniju, koja je obuhvatala jugoistočnu obalu poluostrva tj. gradove Malaga i Kartahena sa okolinom, kao i Balearska ostrva. U Mediteranu, pod vizantijskom kontrolom bila su i ostrva Sardinija, Korzika, Malta i Sicilija, kao i skoro cela današnja Italija. Na Balkanu, još uvek nije bilo stalnih slovenskih naselja južno od Dunava, na kom se nalazila jasna granica carstva. S druge strane Dunava, nalazila su se brojni varvarski narodi — Sloveni, Gepidi i Langobardi, a od 558. godine, takođe i Avari koji su bili upravo stigli iz ruskih stepa odakle su ih isterali Turci. Justinijan je s Avarima sklopio ugovor o plaćanju godišnjeg tributa u zamenu za mir[1].

Na istoku je Justinijan 562. godine sa Persijancima sklopio mir na pedeset pet godina koji je uključivao i plaćanje godišnjeg tributa. Tribut za prvih sedam godina je odmah bio isplaćen, osme godine je trebalo platiti za sledeće tri godine, a od jedanaeste godine bi se tribut plaćao godišnje[1].

Zapad

Balkan

Severni Balkan je još u doba Justinijana bio poprište sukoba između Gepida i Langobarda. Godine 549. Justinijan je na poziv Langobarda poslao 15.000 vojnika i okončao sukobe. Godine 565. kada je Justin postao car, neprijateljstva između Gepida i Langobarda su se obnovila, i ovaj put su Gepidi bili ti koji su tražili pomoć od vizantijskog cara. Za uzvrat, ponudili su Sirmijum (danas Sremska Mitrovica), koju su Gepidi još 535. preoteli od Justinijana. Justin je odgovorio na poziv i Gepidi su potukli Langobarde uz vizantijsku pomoć, međutim, gepidski kralj, Kunimund, nije ispunio svoje obećanje i nije predao Sirmijum Vizantincima[1]. Međutim, sad su Langobardi sklopili savez sa Avarima[16] i kao takvi predstavljali su opasnog protivnika, pa su Gepidi opet potražili pomoć od Justina uz obećanje da će ovaj put zaista predati Sirmijum i "zemlju unutar reke Drave" (verovatno današnju Slavoniju). Justin, poučen iskustvom, naizgled je pristao da opet pritekne u pomoć Gepidima, međutim, Langobardima je obećao da će ostati neutralan. Gepidi, sigurni u vizantijsku pomoć, predali su Sirmijum Vizantincima, a onda pošli u susret Langobardima i Avarima i bili potpuno uništeni. Alboin, langobardski kralj, odrubio je glavu Kunimundu i po starom varvarskom običaju, napravio pehar od njegove lobanje. Kunimundova kćerka, Rozamunda, bila je zarobljena i kao ratni plen dodeljena Alboinu koji se kasnije oženio njome[1].

Iako su odnosi Gepida i Langobarda u Panoniji bili dinamičniji, za Vizantiju su, kako će se pokazati, značajniji biti odnosi sa Avarima. Upravo poslednjih godina Justinijanove vladavine, kagan Avara postao je Bajan (561?—582 ili 585), najznačajniji avarski vladar. Justin II je po dolasku na presto odbio da plaća Avarima danak koji je još Justinijan uveo. Avari su u tom trenutku ratovali sa Francima, tako da nisu odmah reagovali na Justinovo odbijanje[17]. Međutim, kao što je spomenuto, 567. su se udružili sa Langobardima protiv Gepida. Bajanov uslov bio je da mu se prepusti desetina gepidske stoke, polovina plena i sva zemlja na kojoj su poraženi protivnici živeli[17]. Početkom 568. avarski kagan je, po Menandru Protektoru, razmišljao o zauzimanju Sirmijuma, a dvojicu Justinovih dilpomata, Vitalijana i Komita demonstrativno je bacio u okove[17]. Nakon ovog poteza, koji je označio objavu rata, Bajan je poveo svoje ratnike na Sirmijum, ali nije mogao da osvoji grad. Nakon prvih naleta, kagan je poslao svoje pregovarače Bonu, vrhovnom zapovedniku vojske u Iliriku, koji je rukovodio odbranom grada. Međutim, pregovori su bili besplodni, tako da je Bajan krenuo u pustošenje unutrašnjosti Balkana. Oko 10.000 Kutrigurskih Huna je prešlo Savu i upustilo se u pljačkanje vizantijske Dalmacije[17], dok je Bajan sa glavninom vojske prešao Dunav i zauzeo krajeve koji su nekada pripadali Gepidima[17]. Bajan je zatim od Bona zatražio predaju Sirmijuma, koji je nekada pripadao Gepidima, zatim predaju jedne grupe Gepida koja je prebegla Vizantincima, i najposle obnovu plaćanja danka Kutrigurima i Utrigurima koje je Justinijan isplaćivao, a koji su sada bili avarski podanici[17]. Iste zahteve avarski vladar je ponovio krajem 568. a zatim i 569/570.[17] kada je kagan tražio da se Avarima dozvoli naseljavanje na vizantijskoj teritoriji. Justin je sve Bajanove zahteve odbijao, a Avari su najposle ostali mirni do 573. godine. Nakon vizantijskog poraza na Istoku i gubitka Dare u novembru 573. godine, nakon čega je Justin iz osećaja krivice potpuno izgubio razum[1], Avari su optužili Vizantiju da pruža utočište odbeglim Gepidima i pod tim izgovorom kasno 573. ili početkom 574. godine prešli su Dunav i potukli do nogu vojsku pod vođstvom Tiberija, vođe ekskubitora koji su im krenuli u susret[16]. Decembra iste godine Tiberije je bio proglašen za cezara. Sirmijum je, doduše, ostao u vizantijskim rukama sve do 582. ali je Justin bio primoran da sklopi mir s Avarima u zamenu za godišnji tribut od 80.000 nomizmi[1].

Italija

Iako su izašli kao apsolutni pobednici iz sukoba sa Gepidima, Langobardi su dobili novog, vrlo opasnog suseda, Avare[16]. Godine 568. odlučili su da se uklone s puta Avarima, pre nego što ovima padne na pamet da ih pokore, tako da su pod vođstvom svog kralja, Alboina, krenuli dalje na zapad, ka Italiji[1]. Prema Pavlu Đakonu, masa koja je krenula sa Alboinom bila je etnički šarenolika: pored Langobarda, bilo je tu i Saksonaca (nekih 20.000 muškaraca sa ženama i decom)[1], Gepida, Bugara, Sarmata, Sveva, kao i žitelja rimskih provincija Norika i Panonije[1]. U Italiju su stigli iste godine i isprva su se naselili na području Venecije, a već sledeće, 569. godine naselili su i oblast Ligurije i Pavije[16]. Italija je pre toga pretrpela veliku epidemiju kuge i nije bila spremna za odbranu. Takođe, u severnim delovima Italije vizantijska vlast je bila relativno skoro ponovo uspostavljena povlačenjem franačkih snaga iz alpskih tvrđava i gušenjem poslednjeg gotskog otpora 561. godine[19]. Pored toga, veliki Justinijanov vojskovođa, evnuh Narzes, bio je opozvan sa mesta namesnika Italije, navodno zbog žalbi lokalne vlastele na njegovo previše autokratsko administriranje. Neki kasniji izvori navode da je sam Nerzes, želeći da se osveti za svoje otpuštanje, pozvao Langobarde u Italiju[20]. Bilo kako bilo, Langobardi su bez većeg napora preplavili gotovo celu dolinu reke Po sve do Spoleta i Benaventuma na jug, gde su se u svim većim gradovima uspostavili svoje vojvode i stacionirali garnizone. Langobardsko osvajanje Italije je takođe bilo olakšano činjenicom da je određen broj Langobarda služio u carskoj vojsci i da su oni u odsudnim trenucima napuštali vizantijske redove i prelazili na stranu svojih sunarodnika[19]. Međutim, godine 573. langobardski kralj Alboin bio je ubijen u zaveri koju je predvodila njegova žena, Rosalinda, ćerka gepidskog kralja koga je Alboin ubio. Zavera je propala, a Alboina je nasledio njegov sin, Klef, koji je međutim, takođe bio vrlo brzo ubijen. Vrlo je verovatno da su iza ova dva ubistva bili Vizantinci[1][19]. Italija je nakon toga utonula u desetogodišnji period bezvlašća — Lombardi su se raspali na nekih tridesetak grupa kojima su vladale lokalne vojvode, što je išlo u prilog Vizantiji[1][19]. Godine 576. Vizantija je pokušala da organizuje kontra-napad, ali je doživela poraz u kom je izgubio život Justinov zet, Boduarije. Kad je Tiberije dve godine kasnije stupio na presto, Rimski senat je poslao izaslanike tražeći pomoć od cara ali je carska vojska bila zauzeta na Balkanu i Istoku, tako da se vizantijsko dejstvo u Italiji ograničilo na diplomatiju i potplaćivanje langobardskih vojvoda i plaćanje franačke pomoći[1].

Spanija i Afrika

Na Iberijskom poluostrvu, vizigotski kralj Leovigild je između 569. i 572. godine preduzeo nekoliko uspešnih pohoda na vizantijsku provinciju Spaniju i pritom je osvojio Asidoniju i Kordubu (danas Medina-Sidonija i Kordoba). Potom je sklopio mir i sporazum o međusobnom uvažavanju sa Justinom, dok se vizantijska provincija svela samo na gradove Malagu i Kartahenu odakle će ih konačno isterati Svintila 624. godine[1][18].

U Africi, Vizantija je ratovala sa Berberima ali o ovom sukobu nema mnogo izvora. Pod vođstvom kralja Garmula, Berberi su digli ustanak protiv vizantijske vlasti i prvo su 569. ubili pretorijanskog prefekta Tiberija, a zatim u sledeće dve godine, dvojicu vrhovnih vojskovođa (magister militum per Africam)[1][18]

Istok

Pozadina

Scena iz lova na kojoj je prikazan Hozroje I.

Vizantija je 561/2. potpisala sporazum o miru sa Persijom na pedeset pet godina, međutim ovim sporazumom nisu rešene nesuglasice između dva carstva[1]. Justin je otpočeo pregovore sa Persijom oko kavkaskog regiona Svanije (deo današnje Gruzije) i u tu svrhu na dvor Hozroja I poslao je Jovana Komentula koji, međutim, nije imao uspeha u pregovorima, koji su se ipak nastavili sve do 572. godine[1][19].

Sporazumom iz 562. godine, Lakmidima, persijskim saveznicima i Gasanidima, vizantijskim saveznicima, bilo je zabranjeno da ulaze u međusobne sukobe. Ovu tačku sporazuma Lakmidi su neprestano kršili upadajući na vizantijsku teritoriju. Lakmidski šeik, Amr, bio je međutim, ubijen 569. godine, a sledeće godine, 570. Gasanidi su odneli pobedu nad Lakmidima[1].

U persijskoj Jermeniji, plemstvo se pobunilo protiv pokušaja persijskih vlasti da se uspostavi kult obožavanja vatre podizanjem zaratusrinog hrama u Dvinu[1]. U nemirima februara 572. godine[21] bio je ubijen persijski guverner Jermenije[21], nakon čega su Jermeni odmah potražili pomoć od Justina koju im je on i pružio. Prema Evagriju, Hozroje je uložio protest, na šta mu je Justin odgovorio da nije mogao da odbije sabraću hrišćane. Hozroje je shvatio da je momenat kritičan i poslao je Justinu izaslanika, persijskog hrišćanina Sebukta, ne bi li ga ovaj odgovorio od rata, ali Justin je odbio da primi persijskog izaslanika i da plati godišnji danak, jasno stavljajući Hozroju na znanje da će biti rata[1][21]. Evagrije, međutim, oštro kritikuje Justina zato što je stupio u rat a da se nije prethodno pripremio[1].

Justin je imao još jedan razlog da se odluči na rat — dobio je novog i snažnog saveznika u Turcima. Turci su zbacili avarsku vlast, potom krenuli u stvaranje novog carstva koje se u tom momentu širilo od Mongolije i Turkestana ka Kaspijskom moru[1]. Iako su Turci Persijancima pomogli da se oslobode Efitalita ili tzv. Belih Huna 557, Persija je u Turcima videla potencijalnog opasnog protivnika i odbila je turski predlog o trgovini svilom, s obzirom da je put svile sada prolazio kroz tursku teritoriju[1]. Kada su Persijanci postavili zasedu vizantijskom izaslaniku na Kavkazu koji se vraćao iz posete turskom dvoru[21], turski kagan je predložio Justinu zajednički napad na Persiju sa dve različite strane[21], na šta je Justin pristao i sklopio savez s Turcima koji je trajao sve do 576. kada su ga Turci iznenada prekinuli[1].

Sukob

Justin je imenovao Marsijana, Justinijanovog nećaka[1] za vrhivnog vojnog zapovednika na Istoku[21][18], koji je krajem 572. godine pomogao jermenskim pobunjenicima da isteraju Persijance, a potom izvršio napad na Arzazenu, persijsku provinciju južno od Jermenije[18]. U proleće 573. godine, Marsijan je napao persijsku Mesopotamiju i otpočeo opsadu Nisibisa. U međuvremenu, Gasanidi su u okršaju sa Lakmidima 569. i 570. godine izgubili mnogo ljudi, pa je zato gasanidski šah Mundir tražio od Justina zlato kako bi mogao da regrutuje nove ljude i popuni proređene redove[1]. Justin je međutim, pobesneo, i poslao Marsijanu naređenje da ubije Mundira. Poruka je negde u jesen 572. godine dopala u Mundirove ruke, koji se duboko uvredio i sa svojim ljudima povukao u pustinju[1]. Gasanidsko povlačenje omogućilo je nesmetane upade Lakmida u Siruju tokom cele 573[1]. U međuvremenu, Grgur Antiohijski je primio tajni izveštaj u kome nestorijanski sveštenik kritikuje Marsijana za neadekvatno vođenje opsade. Justin, koji je ionako smatrao da opsada previše dugo traje, oduzeo je Marsijanu položaj vrhovnog vojskovođe. Međutim, u tom trenutku stiglo je ,na jednoj strani, persijsko pojačanje opsađenima na čelu sa samim Hozrojem, a drugi deo persijskih snaga upao je u Siriju i predao se pustošenju, da bi se na kraju dve vojske zajedničkim snagama obrušile na Daru[1][10], vizantijsko utvrđenje na granici s Persijom od vitalnog vojnog značaja. Nakon šest meseci opsade, u novembru 573, Dara je po prvi put[10] pala u persijske ruke[1].

Ludilo i smrt

Zlatnik cara Tiberija II Konstantina, iskovan 579. godine. Na novčiću se vidi bista cara sa carskim insignijama i krstom u ruci

Justin, svestan lične odgovornosti za katastrofalan ishod, potpuno je izgubio razum[18] — pokušao je da skoči kroz prozor i da tako okonča život, ali su ga sluge sprečile u tome[11]. Povrh svega, u Konstantinopolju je zavladala epidemija bubonske kuge[1]. Doduše, nagoveštaji ludila koje je izbilo na površinu nakon sloma kod Dare videli su se i ranije — oktobra 572. godine car je naredio da se njegov zet, Boduarije, izbaci sa silentijuma³ i da se prebije, mada mu se odmah potom izvinio, najverovatnije po Sofijinom nagovoru[23]. Da bi sprečila stalne Justinove pokušaje da se baci kroz prozor, Sofija je naredila da se na njih postave rešetke. Justinovi nasilni ispadi prema njegovim saradnicima i dvoranima Sofija je uspevala da zaustavi plašeći ga izmišljenim monstrumima[23]. Kako bi ga odvratili od raznoraznih ludosti, većim delom dana Justina su sluge vozale u pokretnom prestolu dok je car slušao muziku izvođenu na orguljama[23].

Odmah nakon poraza kod Dare, Sofija je nekako uspela da sa persijskim kraljem sklopi prvo jednogodišnje primirje u zamenu za 45.000 nomizmi[10][11]. Iz ovog sporazuma bila je isključena Jermenija. Kasnije je to primirje produženo na pet godina⁴ u zamenu za 30.000 nomizmi godišnje[25]. Međutim, bilo je jasno da se uskoro mora naći savladar za Justina, jer je bilo neophodno da na prestolu bude fizički i psihički zdrav muškarac. Senat, nakon konsultacije sa Justinovom suprugom, Sofijom, odlučio je da mesto cezara dobije Tiberije, zapovednik ekskubitora (carske garde)[1][10]. Sofija se potom postarala da Justin u jednom momentu lucidnosti usvoji Tiberija, tako da je Tiberije proglašen 6.[10] ili 7[26]. decembra 574. godine za cezara, pod imenom Tiberije II Konstantin[27].

Justin je umro 5. novembra 578. godine. Pošto je Tiberije bio krunisan za cara 26. septembra 578. godine[27], devet dana pre Justinove smrti, nije bilo nikakvih trzavica ni problema pri njegovom stupanju na presto.

Napomene

Bibliografija

Izvori

1. Jovan Efeski. Crkvena istorija, Deo 3 — Knjiga 3 (izvor na engleskom)

Literatura

1. James Allan Evans. Justin II (565-578 A.D.). De Imperatoribus Romanis. An Online Encyclopedia of Roman Emperors (izvor)
2. Averil Cameron, Bryan Ward-Perkins, Michael Whitby, The Cambridge Ancient History: Late Antiquity: Empire and Successors, Ad 425-600. Cambridge University Press, 2000, ISBN 0521325919 str. 86—94
3. The Prosopography of The Later Roman Empire. Vol. IIIA, AD527—641. Cambridge University Press, Cambridge, 1992. str. 167—8 i 750—6
4. W. T. Treadgold, A history of the Byzantine state and society, Stanford University Press, 1997 (ISBN 0804726302; izvor)
5. L. Garland, Sophia (565—601). u Byzantine Empress, Women and Power in Byzantium, AD 527—1204, London and New York 1999, str. 40—58. (izvor)
6. Oxford Dictionary of Byzantium III, Oxford University Press, London, 1991 (ISBN: 0-19-504652-8)
7. Andrew Louth. The Eastern Empire in the Sixth Century. The New Cambridge Medieval History 500-700. Ed. Paul Fouracre. Cambridge University Press, Cambridge 2005. (ISBN: 13 978-0-521-36291-7) str. 93—118

Reference