Spomenik Leovigildu sa trga Plaza del Orijente, Madrid.

Leovigild je bio vizigotski kralj u Hispaniji između 569. i 586. godine. Do 572. godine vladao je zajedno sa svojim bratom, Liuvom I. Leovigld je vizigotsko kraljevstvo obnovio i ponovo ga učinio snažnim i nezavisnim nakon katastrofalnog stanja u kom ga je ostavio Atanagild. Leovigild je takođe bio i poslednji arijanski vizigotski kralj. Njegov naslednik, Rekared, na Trećem saboru u Toledu proglasiće pravoverno hrišćanstvo za zvaničnu religiju.

Izvori

Primarni i najvažniji izvor za period Leovigildove vladavine je delo gotskog nikejskohrišćanskog hroničara, opata Jovana iz Biklara, veoma učenog čoveka iz Santarema u Luzitaniji koji je pred kraj svog života postao episkop Đirone. Bio je opat danas još uvek neidentifikovanog manastira u Biklaru i došao je u sukob sa Leovigildom koji ga je 577. godine proterao jer mu se Jovan suprotstavio kad je ovaj pokušao da ga natera da pređe u arijanstvo. Međutim, izgnanstvo koje je trajalo sve do 586. godine, nije narušilo veliko divljenje koje Jovan gajio prema jeretičkom kralju.

Njegova hronika, koja obuhvata period od 567. do 590. godine, može se porediti sa najznačajnijim hronikama Galije iz 5. veka. Njegova Hronika je delo izuzetne preciznosti i vrlo je teško naći grešku u njemu, što ga čini veoma značajnim izvorom za ovaj period vizigotske istorije.

Dolazak na vlast i savladarstvo

Leovigildov brat, Liuva I, bio je izabran 568. godine za novog vizigotskog kralja. Nakon uspešne odbrane Septimanije i ponovnog zauzimanja grada Arla koga su franački kraljevi Zigebert I od Austrazije i Guntram od Burgundije zauzeli 569, Liuva je proglasio za savladara svog brata Leovigilda čiju je razboritost i vojnu sposobnost veoma cenio. Liuva je ostao da održava red u Septimaniji, dok je Leovigild dobio težak zadatak oporavka hispanskog dela vizigotskog kraljevstva.

Leovigild je odmah otpočeo rad na oporavku zemlje na ekonomskom, vojnom i političkom planu. Tokom zajedničke vladavine sa Liuvom, vojne akcije Leovigilda su uglavnom bile skoncentrisane na jug Iberijskog poluostrva. Jovan iz Biklara navodi da je počeo napadom na Spaniju, vizantijsku provinciju na Iberijskom poluostrvu. Izabrao je pogodan trenutak jer je pažnja Vizantinaca u tom momentu bila usmerena ka neprijateljima u Evropi, Aziji i Africi. Međutim, u dva pohoda koja je preduzeo, nije zauzeo velike teritorije — sa sigurnošću se zna samo da je osvojio Medinu Sidoniju (Asidona) koju mu je predao izvesni Framidanije. Takođe se zna da je jedno vreme pustošio krajeve oko gradova Baze i Malage i pretpostavlja se da je i Baza tada pala u njegove ruke, međutim, ne postoje dokazi da je uspeo da stigne do mediteranske obale.

Leovigild je takođe bio prvi kralj koji je morao da se suprotstavi jednoj seljačkoj buni koje nisu bile ništa neobično u doba rimske dominacije u Hispaniji s početka 5. veka, ali ne postoje dokazi da ih je bilo u doba prvih vizigotskih kraljeva. Prva seljačka buna je izbila u Sevilji i verovatno je bila nastavak pobune još iz Agilinog vremena (iako nema dokaza da su građani Sevilje bili u dosluhu sa seljacima van zidina grada), a druga je izbila 577. godine u Orospedi u planinama Sijera Morene. Seljaci su najverovatnije iskoristili pobunu u velikom gradu kako bi se oslobodili kordopske i centralne vizigotske vlasti, međutim, Leovigild je energično ugušio bunu.

Prve godine samostalne vladavine

Liuva je umro 572. godine, a Leovigild je nastavio sa pacifikovanjem vizigotskog kraljevstva. Znatni delovi vizigotskog kraljevstva su se osamostalili. Septimanija je ostala mirna, međutim, veliki deo duž svevske granice koji su činili Orense, Asturija i Kantabrija se potpuno oteo kontroli Toleda. Zajedničko svim pobunjenicima u svakom od mnogobrojnih pobunjeničkih žarišta je bila činjenica da ni jedni od njih nisu sarađivali s nekom stranom silom niti su hteli Leovigilda i vizigotsku vlast da zamene nekom drugom, već su svi do jednog želeli da se osamostale i osnuju nezavisne države. Takođe u izvorima ne postoje nikakve indikacije da se radi o pobunama verskog (pravoverni hrišćani protiv arijanskih vladara) ili etničkog (Hispanorimljani protiv Vizigota) karaktera.

Sledeće godine (573) nastavio je borbe na severoistoku poluostrva, gde je za sledeće tri godine navodno podveo pod vizigotsku vlast izvesni narod Sapi i osvojio celu provinciju Sabariju. Međutim, postojanje ovog naroda i ove provincije ne potvrđuje ni jedan drugi izvor, tako da se ne može sa sigurnošću odrediti koji je narod i koja teritorija u pitanju. Tompson zaključuje da se najverovatnije radi o nekom asturskom plemenu i o Saboru, kraljevini na obalama reke Duero koja je plaćala tribut Vizigotima.

Pohod na Kantabriju Leovigild je otpočeo 574. godine. O ovoj kampanji postoje zapisi u delu Braulija iz Saragose Život sv. Emilijana. Radi se najverovatnije o seljacima čiji je krajnji cilj bio osnivanje samostalne države sa lokalnim hispanorimskim zeljoposednicima kao vladarima.

Godine 575. Leovigld je zašao u planine Orensea i potčinio ga vizigotskoj vlasti. Sledeće godine je upao na teritoriju Sveva, međutim, sklopio je mir zahvaljujući naporima svevskog kralja Mirona koji je još ranije poslao poziv u pomoć Guntramu od Burgundije. Međutim, Hilperih od Neustrije je presreo svevske izaslanike i osujetio Mironov plan.

Godine 577. Leovigild je napustio sever. Usput je zašao na teritoriju Orospede u Sijera Moreni i zauzeo nekoliko gradova i utvrđenja, ali su se po njegovom odlasku seljaci ponovo pobunili. Pobuna je ubrzo ugušena, iako vizigotske snage nije predvodio lično Leovigild.

Borba s Baskima

Godine 581. Leovigild je krenuo u pohod na Baske pošto su se ovi su se spustili sa svojih planina mnogo više nego obično. O prisustvu Baska na teritoriji obale Mediterana u to doba postoje i numizmatički dokazi. Baski su se spustili niz reku Ebro, stigli čak do mediteranske obale i okupirali Rosas. Leovigild je proveo celu 581. godinu boreći se protiv njih u čemu je imao dosta uspeha — ne samo da je ponovo osvojio Rosas i odbacio Baske nazad u Pirineje, nego je još i osvojio deo baskijskih teritorija. Tom prilikom je u čast pobede iskovao novac koji potiče iz perioda između 580. i 584. i na kom piše CUM D I RODA, što su ostaci natpisa CUM DEO INTRAVIT RODAM. Takođe je osnovao grad Viktorijakum (lat. Victoriacum) čiji položaj još uvek nije određen, ali se smatra da se nalazio negde odakle bi kralj mogao da nadgleda Baskiju i kretanje njenih stanovnika.

Rekopolis

Leovigild je bio prvi germanski kralj koji je osnovao novi grad. Viktorijakum je drugi od dva grada koja je Leovigild osnovao za vreme svoje vladavine. Prvi je bio Rekopolis, kome je dao ime po svom mlađem sinu Rekaredu. Ostaci ovog grada se i danas nalaze na padinama planine Sero de Oliva, na krajnjem jugu provincije Gvadalahara, nekih 50 kilometara jugoistočno od grada Gvadalahara. Po svoj prilici, na tom mestu je ranije već postojao grad sa crkvom, što znači da je Leovigld u stvari utvrdio i razvio naselje koje je bilo na strateški bitnom položaju. Ne zna se da li je naselio Vizigote u Rekopolisu ili ne, ali se zna da je postojao početkom 8. veka jer su nađeni novčići koje je Vitica iskovao u njemu.

Hermenegildova pobuna

Kad ga je Liuva proglasio za savladara, Leovigild je učvrstio svoj položaj i ugled među vizigotskim plemstvom oženivši se Atanagildovom udovicom, Gosvintom. Iz prvog braka je, međutim, imao dva sina — Hermenegilda i Rekareda. Liuva je umro 572. godine, a već 573. Leovigild je proglasio svoja dva sina savladarima. Godine 579. Leovigild je Hermenegilda oženio franačkom princezom, Ingundom, kćerkom Brunhilde i Zigoberta od Austrazije. Ingunda je ispovedala pravoverno hrišćanstvo, kao i svi Franci. Budući da je Brunhilda bila kćerka Gosvinte i Atanagilda, vizigotska kraljica je bila Ingundina baba. Čim je mlada nevesta došla na vizigotski dvor, Gosvinta je pokušala da je natera da promeni veru, međutim nije imala uspeha te je počela da zlostavlja svoju unuku. Ubrzo je Leovigild dao Hermenegildu Betiku na upravu i mladi bračni par je otišao za Sevilju.

U Sevilji, Ingunda, uz pomoć tad monaha i budućeg seviljskog biskupa Leandra (brata Isidora Seviljskog) uspela je da ubedi Hermenegilda da prihvati nikejsko hrišćanstvo. Nedugo zatim, Hermenegild se pobunio protiv svog oca i sklopio je savez sa Vizantincima. Leandar je odmah otišao u Konstantinopolj da traži pomoć, ali nije imao uspeha — vizantijski car je pomoć ograničio na snage koje su se u tom momentu nalazile u vizantijskoj provinciji na Iberijskom poluostrvu, Spaniji.

Leovigild je pokušao da razgovara sa svojim sinom i više puta je nudio da se sastanu, ali Hermenegild je uvek izbegavao direktni susret. Hermenegild se proglasio za kralja i počeo da kuje sopstveni novac. Gradovi kao Sevilja, Merida i Kordoba potpuno su se oteli Leovigildovoj kontroli. Hermenegild je takođe potražio savezništvo kod svevskog kralja Mirona koji je 580. opet poslao izaslanike Guntramu od Burgundije i nešto kasnije Vizantincima u Spaniju, međutim njegov poziv u pomoć najverovatnije nije imao nekog značajnijeg odjeka.

Godine 581. Leovigild je bio zauzet na severu borbama sa Baskima, međutim, već naredne, 582. godine, odlučno je krenuo da uguši ustanak svog sina. Odmah je zauzeo Meridu, a sledeće, 583. godine, upao je u Betiku i otpočeo opsadu Sevilje. Opsađenima je pokušao da pomogne Miron, ali ga je Leovigild pobedio i primorao da se povuče iz konflikta. Opsada Sevilje je trajala skoro godinu dana. Grad je mučila glad jer je Leovigild blokirao prilaze reci Gvadalkivir. Hermenegild je tražio pomoć od Vizantinaca, ali Leovigild ih je podmitio, i Vizantinci su napustili Hermenegilda u sred bitke kada je ovaj odlučio da se sukobi na otvorenom polju sa snagama svog oca. Godine 583. Leovigild je zauzeo Sevilju, a Hermenegild je pobegao u Kordobu odakle je poslao Ingundu i svog sina Atanagilda Vizantincima koji su ih poslali u Konstantinopolj. Ingunda je prema jednim izvorima umrla u Kordobi, a po drugima u Africi, a Atanagild je stigao u Konstantinopolj. Hildebert od Austrazije je u saradnji sa svojom majkom Brunhildom krajem 585. ili početkom 596. poslao delegaciju u Konstantinopolj koja je tražila da se mali Atanagild vrati svojoj rodbini u Galiju, ali po svemu sudeći poklisari nisu ništa postigli, a u istorijskim izvorima to je ujedno i poslednji pomen Hermenegildovog sina.

Građanski rat je bio završen 584. godine kada je Hermenegild uhvaćen. Hermenegild je potražio utočište u jednoj crkvi u Kordobi, ali je Leovigild poslao Rekareda koji je uspeo da ga ubedi da se preda. Hermenegild je prvo bio odveden u Toledo, a potom je bio proteran u Valensiju. Međutim, izgleda da je bio pritvoren u Taragoni gde ga je godinu dana kasnije 585. godine, ubio izvesni Vizigot Sisibert. Grgur Turski tvrdi da je sam Leovigild naručio ubistvo svog sina, a papa Grgur Veliki navodi kako je Hermenegild odbio da ga pričesti arijanski sveštenik za Uskrs 585. godine te je zato bio ubijen.

Leovigild i Franci

Odnosi koje je Leovigild održavao sa franačkim kraljevima tokom rata sa Hermenegildom jasno dokazuju da je u to doba vera imala malo značaja u političkim odnosima. Tokom celog sukoba Leovigild je vodio pregovore sa Hilperihom I od Neustrije kako bi svog sina Rekareda oženio Hilperihovom kćerkom Rigundom. Odmah nakon trijumfa nad pobunjenicima, 1. septembra 584. godine, nma neustrijski dvor je stigla vizigotska ambasada s ciljem da isprati Rigundu na vizigotski dvor. Ni jedan izvor ne navodi da je franački kralj na bilo koji način pokazao da smatra razliku u veri kao prepreku ovom braku.

Što se tiče Hildeberta II od Austrazije, Ingundinog brata, Leovigild tokom sukoba nije s njim imao nikakve odnose, a kad se rat završio, strahovao je da bi ga Ingundin brat mogao napasti, i to s pravom, jer se Hildebert zaista spremao na to, međutim, nikad svoj plan nije sproveo u delo. Čak da je i došlo do rata, ni jedan izvor ne navodi da bi uzrok istom bio progon jeresi, već isključivo ophođenje prema Ingundi.

Odnosi sa burgundskim kraljem Guntramom pre i tokom sukoba sa Hermenegildom nisu najjasniji. Izvori pominju da je svevski kralj Miron u dva navrata pokušao da traži pomoć od Guntrama, ali nije imao uspeha u tome. Nakon završetka sukoba, kad je čuo da su Hermenegild i Ingunda mrtvi, Guntram je poslao vojsku na Septimaniju. Franačka vojska je opustošila sopstvenu zemlju, a potom se uputila ka Nimu i Karkasonu. Jedan deo vojske je zauzeo Karkason, međutim, kad im je umro zapovednik, razbežali su se u panici i vratili u Francusku. Druga grupa je napala i pustošila okolinu Nima međutim nije uspela da zauzme grad. Odbranu Septimanije vodio je princ Rekared jer se Leovigild u tom momentu nalazio u pohodu na Galiciju. Međutim, i nakon Rekaredovog uspeha, Guntram je odbio da sklopi mir sa Leovigildom 586, a Vizigoti su potom pod Rekaredovim vođstvom opet upali na franačku teritoriju i opustošili je.

Ni u jednom momentu izvori ne navode da je bilo koji sukob između Vizigota i Franaka u ovom periodu bio verske prirode. Ukoliko su Franci i upadali na vizigotsku teritoriju, jedini motiv je bio osveta zbog progonstva i smrti princeze Ingunde.

Osvajanje Galicije

Vizigotsko kraljevstvo u godini Leovigldove smrti

Poslednji veliki pohod koji je preduzeo Leovigild pre svoje smrti bio je osvajanje Svevskog kraljevstva i pripajanje Galicije Vizigotskom kraljevstvu. Leovigild je još 576. godine počeo da demonstrira silu blizu svevskih granica što je svevskog kralja Mirona navelo da traži pomoć od burgundskog kralja Guntrama i Vizantije.

Godine 582. Miron je umro i nasledio ga je njegov sin, Eborih. Eborih je iste godine potpisao mir sa Leovigildom, međutim, dve godine kasnije, 584, Eborihov zet, Audeka, zbacio ga je sa prestola i zatvorio u manastir, a zatim se razveo od Eborihove sestre i oženio se Eborihovom suprugom Sisegutijom. Takođe je počeo da kuje novac sa svojim likom i imenom. Međutim, vladao je samo godinu dana, jer je Leovigild 585. preduzeo poslednji i odlučujući pohod na svevsko kraljevstvo. Opustošio je Galiciju i svrgnuo Audeku, a potom ga naterao da se zamonaši i zatvorio ga u manastir u Behi u Portugalu. Zatim je uništio flotu koja je održavala trgovinu između Galicije i Galije, zaplenio sav tovar, a posade brodova pobio ili odveo u roblje. Takođe se dočepao svevske kraljevske riznice, a Galicija je postala šesta provincija Vizigotske Hispanije. Pred kraj iste godine izbio je ustanak pod vođstvom izvesnog Malariha, koji je pokušao da obnovi svevsko kraljevstvo, međutim, nije uspeo u tom pokušaju jer su Leovigildove vojskovođe ugušile ustanak. To je ujedno bio i poslednji pokušaj Galicije da se oslobodi vizigotske vlasti.

Leovigild je odmah obnovio arijanstvo u Galiciji, međutim izgleda da nije imao vremena da se posveti temeljnom pokrštavanju stanovništva. Između 585. i 586. godine u gradovima u Galiciji arijanski biskupi su vršili službu naporedo sa nikejskohrišćanskim biskupima. Međutim, sudeći po Rekaredovom govoru 589. godine na Trećem saboru u Toledu, izgleda da je njegov otac uspeo da prevede u arijanstvo znatan broj stanovnika Galicije.

Verska politika

Leovigild je u izvorima opisan kao jedini arijanski kralj koji je proganjao nikejske hrišćane, međutim, nigde se ne optužuje za prolivanje krvi. S početka blag, Leovigild je tek nakon Hermenegildove pobune pooštrio anti-nikejskohrišćanske mere, mada se ni tada ne može govoriti o progonima. S druge strane, za vreme njegove vladavine nije se održao ni jedan sabor, što govori o tome da je Leovigild podržavao zabranu održavanja ovih događaja koju je uveo još Agila.

Pored Hermenegilda, zna se za samo još četiri osobe koje su na neki način ispaštale zbog svoje vere pre i za vreme Leovigildove vladavine. To su Masona, biskup Meride, Leovigildov biograf, Jovan iz Biklara, Fronimije, biskup Agda i jedan bezimeni sveštenik koga pominje Grgur Turski.

Leovigild je u početku bio impresioniran Masoninom ličnošću (koji je bio biskup Meride od 573) i u više navrata je pokušao da ga nagovori da prihvati arijanstvo, ali bez uspeha. Kad je Leovigild zatražio od Masone tuniku sv. Eulalije, Masona je odbio da mu je preda i Leovigld ga je proterao na neko nepoznato mesto gde je ostao sledeće dve-tri godine. Tompson zaključuje da proterivanje Masone nije bilo zasnovano na verskim razlikama već na ličnoj netrpeljivosti.

Jovan iz Biklara je kao veoma mlad otišao z Konstantinopolj i tamo ostao sve do 576. godine kad se vratio u Hispaniju. Leovigild je i njega, kao i Masonu, pokušao da natera da pređe u arijanstvo, ali kako nije uspeo, proterao ga je u Barselonu gde je Jovan proveo sledećih 10 godina. S obzirom da se procenjuje da je proteran negde 577. godine, dakle, pre nego što je izbila Hermenegildova pobuna, nema razloga da se misli da je Leovigildov postupak imao korene u progonu nikejskih hrišćana.

Treća osoba je Fronimije, o kome piše Grgur Turski. Prema njemu, Fronimije je bio iz Buržea, grada na teritoriji Franačke države, odakle je prešao u Septimaniju gde ga je kralj Liuva velikodušno prihvatio i postavio za nikejskohrišćanskog biskupa grada Agda. Međutim, u nemilost je pao kad je do ušiju kralja Leovigilda stigla vest da je Ingundi savetovao da ne prihvati otrova arijanskog. Grgur Turski tvrdi da je Leovigld poslao ubice da okončaju Fronimijev život, na šta je Fronimije je 580. pobegao u Franačku gde je postao biskup Vensa, međutim, Tompson tvrdi da je malo verovatno da je Leovigild naredio Fronimijevo ubistvo.

Grgur Turski takođe pominje jednog galskog sveštenika koji je bio mučen, a zatim i proteran jer je tvrdolavo odbijao da prizna da su Sin i Sveti duh inferiorniji u odnosu na Oca. Grgur Turski, međutim, ne navodi nikakve vremenske odrednice po kojima bi se moglo znati kad se ovo tačno desilo.

Izvori daju kontradiktorne podatke u vezi sa Leovigildovom verskom politikom. Isidor Seviljski tvrdi da su arijanci oduvek progonili pravoverne hrišćane, međutim, prema Grguru Turskom, anti-nikejskohrišćanska politika je stupila na scenu tek nakon izbijanja Hermenegildove pobune, dok Jovan iz Biklara, pišući o početku Hermenegildove pobune, navodi da je Leovigldova vladavina bila mirna i spokojna. Tompson tvrdi da su navodi Jovana iz Biklara i Grgura Turskog verodostojniji jer su obojica bili mnogo bliži događajima nego Isidor — Grgurovi izvori za te događaje bili su ljudi koji su neposredno učestvovali u događajima, Jovan iz Biklara je lično učestvovao u istima, dok je Isidor pisao 40 godina nakon događaja i veoma je moguće da je pomešao hronologiju događaja.

O neuverljivosti tvrdnje o teškom životu i velikim progonima nikejskih hrišćana za vreme Leovigildove vladavine govori u prilog i činjenica da nakon proterivanja Masone nije ukinuo nikejskohrišćansku biskupiju, već je na mesto biskupa Meride postavio drugog nikejskohrišćanskog sveštenika. Nakon propasti Hermenegildove pobune, Leovigild je imenovao arijanca Sunu za arijanskog biskupa Meride. Pošto najverovatnije arijanci nisu imali ni jednu crkvu u Meridi jer im ih je Hermenegild sve oduzeo, Leovigld je dodelio neke nikejskohrišćanske crkve arijancima, međutim, iako je Suna tražio i crkvu sv. Eulalije (koja je oduvek bila nikejskohrišćanska), ona je ostala u rukama nikejskih hrišćana.

Najvažniji izvor o Leovigildovom životu, Jovan iz Biklara, ni u jednom momentu ne navodi da je Leovigild proganjao nikejske hrišćane. Čak i nakon Hermenegildove pobune Leovigld nije preduzeo nikakve posebne mere protiv nikejskohrišćanskih Hispanorimljana, jer je pobuna bila pre svega sukob između dve grupe Vizigota, od kojih je verovatno određeni broj na Hermenegildovoj strani bio i nikejskohrišćanske vere, međutim, to svakako nije bio osnov ni uzrok same pobune¹, pa samim tim nije bilo ni potrebe za preduzimanjem odmazde na verskom planu.

Papa Grgur Veliki i Grgur Turski tvrde da je Leovigild pred samu smrt prihvatio nikejsko hrišćanstvo i da se krstio u tajnosti, ali da to nije oznanjivao iz straha od reakcije naroda. Od Hermenegildove smrti pa sve do kraja Leovigildovog života, ne zna se ni za kakvu anti-nikejskohrišćansku meru. Štaviše, u tom periodu kralj je pozvao Masonu (a verovatno i Jovana iz Biklara) iz izbeglištva, a Leanar Seviljski, brat Isidorov, vratio se iz Konstantinopolja i bio je postavljen za seviljskog biskupa. Uopšte uzevši, na teritoriji celog vizigotskog kraljevstva vladao je duh pomirenja, osim donekle u Galiciji gde je kralj sprovodio ponovno uspostavljanje arijanstva.

Leovigildov kodeks

Ne zna se tačno kada je Leovigild izvršio i objavio reviziju Eurihovog zakonika (lat. Codex Euricianus), poznatu kao Leovigildov zakonik ili Codex revisus. Ovim zakonikom su se upravljali Vizigoti sledećih 75 godina, dok su Hispanorimljani i dalje sledili Alarihov brevijar. Sam Leovigildov kodeks nije uspeo da preživi do današnjih dana, međutim, kralj Rekesvint je uključio 324 netaknuta Leovigildova zakona u svoj zakonik iz 654. godine. Leovigldovi zakoni su obeleženi kao antiquae, tako da ih je lako identifikovati.

Leovigld je dopunio Eurihove zakone, izbacio nejasnoće i uklonio zastarele zakone, a dodao nove koji su više odgovarali duhu vremena. Napravio je oštru crtu između svojih hispanorimskih i vizigotskih podanika kada je bila u pitanju podela zemlje. Najvažnija odluka koju je doneo Leoviglid je bila ukidanje zabrane mešovitih brakova. Motivi nisu, kao što se to često želi prikazati, u želji da se dva naroda približe, već u njegovoj neefikasnosti i zastarelosti. U praksi, nije se nešto naročito poštovao jer postoje dokazi za postojanje mnogih mešovitih brakova u toku 6. veka.

Napomene

Literatura

• Cebrián, J.A. La aventura de los godos. La Esfera, Madrid, 2006 (ISBN: 84-9734-559-2)
• Samardžić, N. Istorija Španije. Vizigotska Hispanija, Plato, Beograd, 2005.
• E. A. Thompson. Los godos en España. Alianza Editorial, Madrid, 2007 (ISBN: 978-84-206-6169-8)
• Herwig Wolfram. The Roman Empire and Its Germanic Peoples. Univ. of California Press, London, England, 1997. ISBN-0-520-08511-6