Mara Branković

Mara Branković, Esfigmenska povelja (1429)

Lični podaci

Datum rođenja	oko 1412. ili oko 1417/1418.
Datum smrti	14. septembar 1487.
Mesto smrti	Ježevo

Mara Branković (rođena oko 1412. ili 1417/18, umrla 1487 u Ježevu) je bila kćerka srpskog despota Đurđa Brankovića i jedna od žena osmanskog sultana Murata II. Nakon Muratove smrti, vratila se u Srbiju, gde je odbila bračnu ponudu poslednjeg vizantijskog cara, Konstantina XI Paleologa. Uživala je veliko poštovanje i imala je znatan uticaj kako na svog muža, Murata II, tako i na njegovog naslednika, Mehmeda II Osvajača, koji je ona koristila kako bi pomogla i zaštitila hrišćane u Osmanskom carstvu. Mehmed joj je dodelio nekoliko poseda, imeđu ostalih i onaj u Ježevu (danas Dafni u Grčkoj, jugoistočno od Soluna[3]) odakle je neumorno delovala sve do svoje smrti 1487. godine.

Đurađ Branković na Esfigmenskoj povelji 1429. godine

Mara Branković je bila kćerka despota Đurđa Brankovića koji se ženio dva puta, i to prvi put, po svoj prilici, trapezuntskom princezom, sestrom Jovana IV Komnina (1429—1459), a zatim Irinom Kantakuzinom, kćerkom Teodora Kantakuzina i unukom vizantijskog cara, Jovana VI Kantakuzina.

Đurđev prvi brak poznat nam je samo posredno. Poznato je da se 1408. pominje njegova ćerka Jelena koja je bila već odrasla osoba budući da je bila u korespondenciji sa Dubrovčanima. Jelena se pak posle sklapanja drugog Đurđevog braka više ne spominje, a ne spominju je ni srpski rodoslovi. Ipak, da je Đurđeva prva nevesta bila trapezuntska princeza iz dinastije Velikih Komnina proizilazi upravo iz jedne vesti o sultaniji Mari koju je kasnije zabeležio vizantijski istoričar Sfrances. Po njegovim rečima, Mara je bila istovremeno i rođaka trapezuntskog vladara Jovana IV Komnina i vizantijskog cara Konstantina XI Paleologa. Samim tim, u istorijskoj nauci se smatra da je Đurđeva prva supruga bila trapezuntska princeza[1].

Druga Đurđeva supruga bila je već pomenuta Irina Kantakuzin, predstavnica jedne od najznamenitijih vizantijskih plemićkih porodica 14. i 15. veka. Svadba je bila proslavljena 26. decembra 1414. godine uz prisustvo despota Stefana i uglednog dubrovačkog poslanstva. U srpskim srednjovekovnim izvorima Irina je ostala poznata kao Jerina, a u narodnoj tradiciji, suprotno svojoj istorijskoj ulozi, kao Prokleta Jerina, tako da se slobodno može reći da je zapamćena više nego ijedna druga srpska srednjovekovna vladarka[2].

Đurađ je imao sedmoro dece (četiri sina i tri kćerke), ali se ne može sa sigurnošću utvrditi koja su deca bila iz kog braka. Često se smatra je da su Mara i Jelena bile deca trapezuntske princeze, a Todor, Lazar, Stefan i Katarina (takođe i Kantakuzina) Irinina deca, dok se za Grgura ne zna sa sigurnošću da li je bio dete iz prvog ili drugog despotovog braka¹. Ukoliko se prihvati da je Mara bila Đurđeva ćerka iz prvog braka, njeno rođenje se datuje u 1412. godinu s obzirom da se Đurađ Irinom oženio 1414. godine[6]. S druge strane, ako se Mara posmatra kao ćerka Đurđa i Irine, u tom slučaju njeno rođenje se datuje u 1417. ili 1418. godinu[7]. Smatra se i da je Mara ime dobila po svojoj baki Mari Lazarević, ćerki kneza Lazara i kneginje Milice Hrebeljanović, i supruzi Vuka Brankovića[8].

O Marinoj mladosti ne zna se mnogo. Zahvaljujući dokumentima iz Dubrovačkog arhiva poznato je da je u septembru 1426. posetila Dubrovnik. Naime, njen otac Đurađ je u to vreme upravljao Zetom u ime svog ujaka despota Stefana Lazarevića i održavao je dobre odnose sa Dubrovačkom republikom. Dubrovčani su primili u svoj grad budućeg despota i njegovu porodicu 24. septembra 1426. godine pri čemu su Brankovići i njihova pratnja bili bogato darovani i gošćeni[9].

Spoljnopolitičke prilike u kojima se nalazila Srpska despotovina bile su izvanredno teške budući da je država bila uklještena između nadmoćnih suseda: Ugarske kraljevine i Osmanskog carstva. Despot Stefan je i kralju Ugarske i osmanskom sultanu dugovao vazalnu zakletvu, a održavanje ravnoteže između dve zaraćene sile bilo je sve teže. Đurađ Branković je iznenada pozvan iz Zete u Beograd pošto je despot Stefan Lazarević 19. jula 1427. preminuo nedaleko od Kragujevca. Ugarski kralj Žigmund Luksemburški (1387—1437) je ugovorom u Tati iz maja 1426. priznao Đurđa za naslednika bezčednog Stefana, ali je Đurađ zauzvrat morao da prihvati teške obaveze, između ostalog i vraćanje Ugrima Beograda, Golupca i Mačve. Odnosi sa Osmanlijama bili su još zahtevniji i opasniji budući da su se sultanove vojne postaje i provincijski velikodostojnici već nalazili po južnim srpskim gradovima i trgovima. Pored toga, vojska Murata II je još 1425. provalila u Srbiju i od tada mira sa Osmanlijama nije bilo, tako da je čak i sahrana despota Stefana Lazarevića u njegovu zadužbinu, manastir Resavu, morala da se obavi na brzinu, u strahu od bliskih susreta sa turskim odredima[10]

Na vest o despotovoj smrti, ugarski kralj Žigmund je krenuo ka Beogradu kako bi obezbedio ispunjavanje sporazuma u Tati, dok je sultan Murat II već početkom septembra lično zauzeo Kruševac i opseo najveći rudarski centar srednjovekovne Srbije, Novo Brdo. Usled dolaska zime sultan je podigao opsadu Novog Brda, ali isto tako, i kralj Žigmund je odlučno pružio pomoć svom vazalu Đurđu. Cena ugarske pomoći bila je predaja Beograda, mada je novi srpski despot ipak zadržao Mačvu[11]. Zajedničke srpske i ugarske snage odnele su pobedu nad turskim odredom kod Ravanice, međutim, već sledeće, 1428. godine Turci su teško porazili ugarske snage kod Golupca². Međutim, za opstanak na prestolu, kao i za opstanak same despotovine, Đurđu Brankoviću je bilo potrebno odobrenje sultana. S druge strane, sultan Murat II je zahtevao da mu se Srbija neposredno pokori što je ustalom bila uobičajna praksa u slučaju smrti vazala koji, kao despot Stefan, nije ostavio direktno potomstvo. Ipak, sultan je bio privremeno zadovoljen dobijanjem Golupca i u maju 1428. je pristao da prizna Đurđa za novog vladara Srbije. Zauzvrat, despot je postao i sultanov vazal pod još težim uslovima od onih koje je morao da poštuje despot Stefan sa obavezom plaćanja godišnjeg danka od 50.000 dukata i slanja 1.000 i 2.000 opremljenih konjanika kao pomoćne čete koje je morao da predvodi lično jedan od sinova novog despota[12][13].

Despot Đurađ je pokušavao Srbiji da obezbedi mir, te je stoga morao da balansira između Ugara i Turaka i da i sa jednima i drugima održi dobre odnose[13]. Da bi to postigao, posegao je i za sklapanjem političkih brakova — udao je svoje dve kćerke za vladare dvaju suprotnih strana — Katarina (takođe poznata i kao Kantakuzina) je 1433. udata za grofa Ulriha Celjskog[13], bratića Varvare, žene ugarskog kralja Žigmunda, dok je Maru, prema Duki[18], zaprosio sam sultan Murat II.³.

Murat II

Obećanje udaje despotove ćerke za sultana bilo je iznuđeno i Đurađ u početku nije žurio sa ispunjavanjem dogovora. Jedan od razloga može biti i Marina mladost, ako uzmemo u obzir da je bila rođena tek 1417. ili 1418. u braku sa Irinom. S druge strane, Porta se stalno mešala u međusobice među balkanskim vladarima i velikašima, a 1432. odmah po isteku primirja sa Ugarskom, Murat II lično je provalio preko Dunava u Vlašku. Neposredno pre ovog pohoda, vladala je neizvesnost hoće li se sultan možda uputiti i na Srbiju[15]. U takvoj situaciji Đurađ je popustio i u martu 1433. obnarodovano je da će se Mara udati za Murata II. Po Duki i kasnijim osmanskim istoričarima inicijativa je došla sa despotove strane. Ašik-paša Zade (umro 1481) zapisao je kako su despotovi emisari sultanu preneli sledeću poruku: Care, gospodine, primi moju kćer za svoju džariju, kao što je tvoj ded Bajazit uzeo bio od nas devojku.[16] Marina udaja bila je prilika da despot zaključi novi sporazum sa Osmanlijama. Već juna 1433. godine sultan je poslao svog velikog vezira, Sarugan-pašu, na pregovore o mirazu. Po Vizantincu Duki dogovoreno je da Mara u miraz donese sultanu veliki deo Srbije kao i ogromne količine zlata i srebra[18]. Međutim, sudeći po turskim defterima i kasnijoj odluci Muratovog sina, Mehmeda Osvajača, da nakon Muratove smrti despotu uz Maru vrati i dve župe, Toplicu i Dubočicu (na gornjoj Južnoj Moravi), biće da su te dve oblasti ustupljene sultanu već 1433. godine. Pored toga, despot je morao da da i bogate darove članovima Porte i turskim diplomatama[17]. Pošto je Mara imala tek petnaestak godina venčanje nije odmah obavljeno, što je bila privremena, ali kratkotrajna uteha za njenu porodicu[16].

Sultan je bio 15 godina stariji od Mare[18] i već je imao i nekoliko žena i konkubina, kao i naslednika, budućeg Mehmeda II Osvajača, kojeg mu je tri godine ranije podarila robinja najverovatnije grčkog porekla, Huma Hatun[19]⁴. Iako je brak već bio ugovoren, venčanje je moralo da sačeka, pri čemu oklevanje Brankovića nije bilo jedini uzrok. Naime, 1435. isteklo je trogodišnje primirje između Ugarske i Osmanlija, što je ponovo dovelo Srbiju u tešku poziciju. Kako Laonik Halkokondil pripoveda, sultan je usled Đurđevog odlaganja slanja Mare na osmanski dvor upravo 1435. počeo da oprema vojsku na Srbiju. Iako je pomenuti pohod bio na kraju usmeren na Albaniju, u leto 1435. despot je ponovo poslao na Portu emisare sa molbama i bogatim darovima. Porta je sada otvoreno zatražila Marin dolazak kao jemstvo da će despot ovoga puta izvršiti prethodni dogovor. Po kasnijoj tradiciji koju je krajem 16. veka zabeležio Dubrovčanin Mavro Orbin, Đurađ je najzad pristao da pošalje ćerku tek kada ga je na to ohrabrila despotica Irina. Irina je tako mužu ulila veru da je slanje ćerke, iako veoma težak, ispravan i neizbežan državnički potez[20]. Tek u jesen 1435. godine sultan je poslao rumelijskog beglerbega Saradži-pašu u Srbiju da dovede Maru u Hadrijanopolj (Jedrene), tadašnju prestonicu Osmanskog carstva u Evropi[18]. Turski izvori su zabeležili kako je Saradži-paši u Smederevu priređen doček golem bez kraja i konca. Pored teritorijalnih ustupaka, koje je sultan prigrabio još 1433, despot je sada morao da da i prebogat miraz koji je, po procenama savremenika, dubrovačkog dominikanca Ivana Stojkoviću i burgundskog plemića Bertrandona de la Brokijera, vredeo između 600.000 i milion zlatnih dukata. Po Stojkoviću, despot je uz Maru dao miraz od 400.000 u novcu i 200.000 u nevestinoj odeći i novcu. U skladu sa pravilima osmanske diplomatije, i sultanovim poslanicima sledili su izdašni darovi[21]. Pregovori su završeni tako što je Saradža-paša zagarantovao despotu mir. Mara je otišla iz Smedereva 4. septembra 1435. u pratnji svoja dva mlađa brata, prestolonaslednika Grgura i Stefana, dok je Đurađ ostao u svojoj novosagrađenoj prestonici.

Venčanje je obavljeno u Jedrenu uz veliko slavlje i prema muslimanskim običajima u prisustvu Marine braće, iako su osmanski istoričari tvrdili da sultan nije priredio svadbeno slavlje zato što je želeo time da omalovaži Maru i njenog oca, koga je, kako kaže Ašik-paša Zade, smatrao za neverničkog spahiju. Osmanski izvori dalje navode kako je sultan prihvatio Maru za ženu tek po savetu svojih velikodostojnika i nije želeo ni da primi miraz od despota. Posle svadbe naslednik srpskog despota, Grgur Branković, poslat je kući s darovima, dok je mlađi Stefan zadržan kao talac, još jedan zalog dobrog vladanja despota Đurđa[22].

S druge strane, prema vizantijskom istoričaru Duki, sultan je veoma voleo Maru, kako zbog njene lepote, tako i zbog njene obrazovanosti. Mara je vrlo brzo naučila pravila ponašanja u carskom haremu. Kao Đurđeva ćerka imala je izvesne privilegije na turskom dvoru tako da je ostala verna svojoj hrišćanskoj veri i brinula se o hrišćanima u svojoj okolini, ali je takođe vršila ulogu posrednika između svog oca i sultana, i ubrzo je stekla ugled na turskom dvoru zbog svoje lojalnosti interesima svog muža[18]. Ubrzo posle boravka u Jedrenu, poslata je u maloazijsku prestonicu Brusu gde se nalazio jedan od Muratovih harema sa pedesetak žena. Razdvojena je od brata Stefana, čije mesto boravka u ovom periodu nam nije poznato, ali su mladi Brankovići ostali u kontaktu. Poznato je da su 1439. zajednički pisali ocu. Nije poznato kako su provodili ovo vreme i kakva su iskustva stekli. Za Maru se zna da se zavetovala da se više nikada neće udavati ako se ikada izvuče iz neverničkog ropstva. Što se Stefana tiče, on je živeo u nekoj vrsti učilišta zajedno sa brojnim taocima iz drugih balkanskih vladarskih i plemićkih kuća. Svakako nije bez razloga to što je u kasnijem životu Stefan bio najnepomirljiviji protivnik Turaka među despotovom decom[23].

Smederevska tvrđava, pogled iz vazduha

Međutim, decembra 1437. godine umro je ugarski kralj Žigmund i nasledio ga je njegov zet, austrijski vojvoda Albreht Habzburški. Kada je 6. jula 1439. došlo svečanog proglašenja unije istočne i zapadne crkve u fjorentinskoj katedrali, Turci su znali kakvu političku težinu ima ovaj događaj i odlučili su da napadnu Ugarsku kao kao glavnu silu koja im je mogla praviti smetnje. Mada Firentinska unija iz 1439. nije primenjena ni u Vizantiji, čiji je car Jovan VIII Paleolog, bio potpisnik i pristalica, Osmanlije su sumnjale i na srpskog despota. Srpski poslanici nisu prisustvovali koncilu u Ferari i Firenci, niti je srpska crkva prihvatala unijatsku politiku vizantijskog cara. Štaviše, despot je čak odbijao da se pismeno izjasni o ideji unije. Ipak, Turci su rešili da raščiste i situaciju u Srbiji, sluteći da bi despot Đurađ bio na strani hrišćanske lige i jer su im bili sumnjivi njegovi odnosi sa Mađarima[24][13].

Godine 1438. Murat je vršio pritisak na Maru da utiče na svog oca kako bi ovaj prekinuo sve odnose sa Ugarima[25]. Đurađ Branković je uveravao sultana u svoju neutralnost, ali istovremeno nije dozvolio turskoj vojsci koja je pošla u pohod na Ugarsku da prođe neometano preko Srbije niti je želeo da se pridruži sultanu u tom pohodu[26]. Turci su upali u istočnu Srbiju 1438. godine i osvojili Borač i Ravanicu, a već u proleće 1439. bili su podno zidina Smedereva[26][28]. Opsada je trajala tri meseca. Branioci Smedereva, među kojima su se nalazili i Marin brat Grgur koji se još 1435. godine vratio u Srbiju, kao i njen ujak, Toma Kantakuzin, hrabro su se borili sve dok ih glad nije naterala na predaju 18. avgusta 1439. godine[25]. Skoro cela Srbija pala je pod osmansku vlast. Despot Đurađ je držao još samo Zetu i Novo Brdo na jugu sa svojim dragocenim rudnicima zlata i srebra⁵[28]. Sledeći turski napad bio je usmeren na ugarski Beograd koji je sultan lično napao u aprilu 1440. godine. Iako je nesrazmera između branioca i napadača bila upečatljiva, opsednuti Beograd se i bez pomoći iz Ugarske održao sve do kasne jeseni kada je sultan naredio povlačenje. Ipak, turski pljačkaški upadi preko Save i Dunava doneli su toliki plen da je učesnik u pohodu, istoričar Ašik-paša Zade sa pravom zapisao: Tada govorahu da od islamskog postanja ovakvog uspešnog boja nije bilo.[29].

Iako je pohod na Beograd bio neuspešan, ipak prilike u hrišćanskom taboru nisu bile povoljne. Despot Đurađ je pred turskim naletima 1439. pobegao u Ugarsku kako bi odatle organizovao borbe za obnovu despotovine. Međutim, kralj Albreht je umro 27. oktobra 1439. tako da je u Ugarskoj došlo do borbe oko prestola. Đurađ je, kao jedan od najbogatijih barona Ugarske, kandidovao svog sina Lazara Brankovića za novog ugarskog kralja, ali je u borbi za krunu sv. Ištvana prevagu odnela struja koja je podržavala poljskog kralja Vladislava Jagelonca. Kao nivi kralj Ugarske, mladi Vladislav počeo je da suzbija protivnike. Stari despot je tako ostao i bez nekoliko imanja u Ugarskoj i u proleće 1440. je preko Furlanije, Venecije i Dubrovnika stigao u Zetu.

Despotove poteze pratio je sa negodovanjem sultan Murat II koji je rešio da se Đurđu osveti preko njegove dece. Prestolonaslednik Grgur bio je uhvaćen u Smederevu 1439. i poslat je u Jedrene gde su ga čekali Mara i Stefan. Čak i u takvim prilikama prinčevi su počeli prepisku sa ocem Đurđem koji je boravio u to vreme u Baru. Sinovi su navodno obaveštavali despota o svim dešavanjima na osmanskom dvoru. Sultan je saznao za ovu korespondenciju i ucenio despotovu glavu, dok je Baranima nudio brojne nagrade ukoliko mu izdaju despota. Despot je prozreo da mu sada životna opasnost preti i od sopstvenih podanika pa je, izgovarajući se da ide u lov, prvo pobegao u Budvu, a zatim u inovernu Dubrovačku republiku gde je sredinom aprila 1441. najzad našao bezbedno utočište[30]. Nedugo zatim, despota i njegovu porodicu zadesila je velika nesreća: Marina braća Grgur i Stefan bila su optužena da se u tajnosti dopisuju sa svojim ocem, pa su po sultanovom nalogu uhvaćeni i bačeni u tamnicu na Uskrs 16. aprila 1441[31], a potom odvedeni Tokat u Maloj Aziji, gde su oduvek držani opasni politički zatočenici. Tu su Grgur i Stefan bili oslepljeni 8. maja 1441. godine[32][25]. Po mlađem savremeniku događaja, Konstantinu Mihailoviću, Marina intervencija kod sultana na koga je ona imala znatan uticaj, stigla je prekasno da spreči zlu sudbinu njene braće. Sultan je navodno tajno, da Mara ne sazna, poslao glasnika sa naređenjem da se sultanijina braća oslepe[31]. Kada je Mara saznala bacila se mužu pod noge i uspela je da ga obrlati rečima: I tako su tvoji sužnji i zarobljenici, i posle ćeš moći da učiniš što budeš želeo. Murat je zatim poslao drugog glasnika ali je ovaj stigao prekasno da spreči oslepljenje srpskih prinčeva. Zauzvrat, sultan je naredio i da se dželatu, koji je tako žurio sa izvršenjem kazne, takođe iskopaju oči[33]. Kasniji izvori navode da je pravi razlog njihovog oslepljenja bio sultanova ljubomora na njihove uspehe u lovu[34].

Despot i njegova supruga Irina su tek kasnije saznali za oslepljenje sinova. U vreme kada su Grgur i Stefan oslepljeni, Đurađ je još uvek boravio u Dubrovniku i pratio dalje vesti. Posle dugotrajne opsade 27. juna 1441. Turci su zauzeli i Novo Brdo, a zatim su, delimično i zbog prisustva despota u Republici sv. Vlaha, počeli sa pritiscima na Dubrovčane. Dubrovački Senat nije popuštao pred navalama sultanovih emisara da im se izruči despot Đurađ, ali je i pored toga vladar bez države bio svestan svog neodrživog položaja. Nakon što su Đurađ i njegovi pratioci deponovali ogromno bogatstvo u novcu, plemenitim metalima i ličnoj imovini[35]. Despot je 26. jula 1441. napustio Dubrovnik i preko Senja se vratio u Ugarsku, gde su njegovi poslanici dirljivom besedom dirnuli mladog kralja Vladislava koji je pristao da se izmiri sa starim despotom. Vladislava je kao ugarskog kralja priznao i Đurđev zet, grof Ulrih II Celjski. Najposle, papskim posredovanjem rešen je 1442. i najveći sukob u Ugarskoj, spor između novog kralja Vladislava i kraljice Jelisavete, udovice Albrehta Habzburškog, koja je bila majka maloletnog Ladislava, legitimnog pretendenta na presto rođenog posle očeve smrti 1440. Pobede nad Turcima erdeljskog vojvode Janoša Hunjadija, ostvarene upravo 1441. na teritoriji nekadašnje despotovine, vratile su veru u uspešnu borbu Ugarske protiv Osmanlija[36][37].

Papa Evgenije IV najposle je posebnom bulom 1443. pozvao na rat protiv nevernika. Povelja je dobrim delom bila ilustrovana teškim primerima iz života despota Đurđa. Krajem februara i početkom marta 1443. u Budimu je bio održan Državni sabor Kraljevine Ugarske na kome je i despot, sa suznim očima, nadahnuto govorio o posledicama turskih osvajanja i o sudbini svojih sinova. Đurađ je pozvao Ugre da se uče na primerima drugih i ponudio je veliku sumu novca i lično učešće u budućem pohodu protiv Turaka[38]⁶. Krstaška vojska, koju su predvodili kralj Vladislav, vojvoda Hunjadi i despot Đurađ, krajem septembra 1443. prešla je Dunav kod Beograda i odnela nekoliko važnijih pobeda, a potom preko Niša i Pirota je u decembru stigla do utvrđene Sofije koja je bila zauzeta i spaljena. Najposle, sredinom decembra 1443. usred velike zime i nedostatka namernica, krstaška vojska se suočila sa odlučnim turskim otporom kod trga Zlatice između Balkana i Srednje gore. Kralj Vladislav je naredio povlačenje, dok je Đurađ bezuspešno pokušavao da isposluje da vojska bar prezimi na teritoriji Srbije. U februaru 1444. izmorena vojska se vratila u Budim, ali su kralju Vladislavu ubrzo počele da pristižu čestitke i novi planovi za dalji rat protiv Turaka[40]. Murat se veoma bio zabrinuo ovakvim razvojem događaja, kao i novim antiosmanskim pokretima u Albaniji, Moreji, rudničkim gradovima Srbije i Karamaniji, te je brže bolje požurio da ponudi saveznicima mir. Kao posrednika za otpočinjanje pregovora sa Ugarskom, izabrao je svoju ženu, Maru[41]. Marta 1444. godine, Marin glasnik, grčki monah, stigao je u najvećoj tajnosti u Dubrovnik, zatim je brodom koji je senat obezbedio otplovio do Splita, a odatle na konju direktno u Ugarsku kako bi se susreo sa Marinim ocem i zamolio ga u Marino ime da posreduje povoljno u sultanovo ime na ugarskom dvoru. Zauzvrat, sultan mu je ponudio vraćanje celokupne Srbije, kao i njegova dva slepa sina[42], na šta je Đurađ, nakon ponovljenih turskih ponuda, pristao[43]. Zadobivši za svoju poziciju Janoša Hunjadija tako što mu je ustupio neke svoje posede u Mađarskoj, uz njegovu pomoć srpski despot Đurađ Branković je izdejstvovao sklapanje desetogodišnjeg mira u Segedinu između Osmanskog carstva i Ugarske. Po tom sporazumu, srpskom despotu je vraćeno Smederevo i cela Srbija sa svoja 24 grada, a sultan je pristao da plati 100.000 fiorina odštete Mađarima i obavezao se da pošalje ugarskom kralju 25.000 vojnika u borbama protiv njegovih neprijatelja[41]. Jedini ustupak učinjen sultanu bio je da mu Srbija i dalje plaća stalni godišnji danak[41]. Međutim, ovaj mir su glavni akteri sa hrišćanske strane različito shvatali. Dok je despot u Segedinskom miru video garanciju za obnovu despotovine, koje ugarska strana nije spominjala, dotle su kralj Vladislav i papski legat, kardinal Čezarini, smatrali sporazum pogodnim sredstvom da se dobije na vremenu radi okupljanja nove krstaške vojske. Pored toga, Segedinski mir takođe je izazvao veliko negodovanje u celom hrišćanskom svetu[44].

Ipak, iako su despot i Hunjadi bili za sklapanje i održavanje mira sa Portom, dotle je mladi kralj Vladislav bio pod uticajem ratoborne struje. Dok je Vladislav uz podršku vatrenog Čezarinija pozvao ugarske barone već 4. avgusta u novi krstaški rat, despot je odmah po zaključivanju mira napustio Segedin i već 22. avgusta 1444. se vratio u Smederevo. Sultan je sada čak bio voljan da despotu prepusti i Kruševac i Golubac, gradove koji se 1439. i nisu nalazili pod srpskom vlašću[45]. Bilo kako bilo, despot je ostao po strani novog krstaškog rata koji je kralj Vladislav poveo nadajući se da će Murata u Maloj Aziji zadržati nova pobuna karamanijskog emira. Despot je uzalud savetovao kralja Vladislava da se ne upušta u loše pripremljen pohod, dok su se kralju pridružili Hunjadi, željan obećane mu Bugarske, i vlaški vojvoda. Sa druge strane, Murat se noću, tajno prebacio preko Bosfora koristeći, po nekim glasinama, usluge Đenovljana koji su prevezli tursku vojsku po ceni od jednog zlatnika po čoveku. Već 10. novembra 1444. godine, sultan je sačekao krstašku vojsku kod Varne na crnomorskoj obali i u bici je potpuno uništio vojsku hrišćanskog saveza. U borbi su stradali i kardinal Čezarini i kralj Vladislav čija je odsečena glava poslata u posudi napunjenoj medom u staru osmansku prestonicu Brusu. Pobeda kod Varne, gde se Hunjadi bekstvom spasao pogibije, osigurala je osmansku prevlast u jugoistočnoj Evropi[46][49].

Gotovo neposredno nakon bitke kod Varne, pobedonosni sultan Murat II se povukao sa prestola koji je ostavio svom trinaestogodišnjem sinu, Mehmedu II, koji je trebalo da vlada pod tutorstvom velikog vezira Halil-paše[49]. Murat, koji je oduvek bio sklon verskom misticizmu, povukao se u maloazijsku Manisu, a sa njim je otišla i njegova miljenica Mara. Međutim, i pored toga Murat je imao izvesan uticaj u upravi što se očitava iz dva slučaja u kojima Dubrovčani svedoče ne samo o Muratovom, već i o uticaju Mare Branković na Portu. Naime, posle obnove despotovine, Đurađ Branković je bio lojalan vazal sultanu, a njegove dobre odnose sa Portom, odnosno posredničke sposobnosti, pokušavali su da iskoriste Dubrovčani. Despot, za koga se kaže da je zahvaljujući posredovanju carice Mare mogao mnogo toga da učini kod Murata, pokušao je da 1446. pomiri Dubrovčane i vojvodu Stefana Vukčića. Takođe, Dubrovčani su 1447. posebnom poveljom sultana Murata i njegovog sina Mehmeda oslobođeni određenih obaveza prema Osmanlijama. U Republici sv. Vlaha ovakav ishod je shvatan kao posledica velikog Marinog uticaja kako na muža tako i na pastorka[47].

Ipak, Osmanskom carstvu nedostajala je iskusna vladarska ruka, tako da se Murat II na insistiranje velikog vezira, Halil-paše, vratio se na presto 1448. godine[50]. Murat II je ponovo umirio Anadoliju i 1448. ponovo potukao Hunjadija, ovoga puta na Kosovu, da bi se nakon ovih podviga vratio mirnom životu. Krajem 1448. Murat je organizovao svadbu koja se tri meseca slavila, ženidbu Mehmeda II sa jednom turskom princezom iz jugoistočne Male Azije. Negde u to doba Murat II počeo je dosta da pije, a 1449. proveo je u Jedrenu okružen naučnicima i pesnicima[48]. Već 3. februara 1451. godine Murat II umro je od moždanog udara u četrdeset sedmoj godini života[34].

Đurađ Branković sa porodicom na Esfigmenskoj povelji 1429. godine

Mara je iskreno ožalila svog muža, a kad je žalost prošla, javila joj se želja da se vrati u svoju zemlju, među svoj narod i u svoju porodicu. Novi sultan, devetnaestogodišnji Mehmed II, koji je po drugi put opasao Osmanovu sablju⁷, veoma je poštovao i uvažavao Maru[3][41]. Mehmedova majka je umrla 1449. godine, i on se tokom cele svoje vladavine odnosio se prema Mari kao prema drugoj majci⁸[34]. Posle sultanove smrti, po turskoj tradiciji, svi spoljnopolitički sporazumi bili su ništavni dok ih ne potvrdi novi vladar. Zbog toga su poslanici iz vazalnih država pohrlili na sultanov dvor, između ostalih i poslanstvo starog despota Đurđa Brankovića. Despot je i dalje morao da plaća 50.000 dukata godišnjeg danka i da šalje 1500 konjanika po potrebi. Sultan Mehmed je sa svoje strane obećao da će poštovati mir dokle god je živ Đurađ i njegov sin Lazar, koji je već u to vreme važio za očevog naslednika. Srpsko poslanstvo je pokrenulo i pitanje povratka ćerke Mare iz sultanovog harema. Iako je poznato da je Mehmed poštovao svoju pomajku, vizantijski istoričar Duka zapisao je kako je Mehmed Maru hteo da uda za jednog od svojih slugu, ali se plašio da bi despot mogao da prizove Ugre u pomoć. Po Halkokondilu Mehmed je odlučio da otpusti Maru kući znajući da će to pričini njenom ocu veliku radost. Mladi sultan je Maru i srpsko poslanstvo bogato obdario, a Marin povratak u očevinu Dubrovčani su u pismu upućenom despotu nazvali pravim trijumfom [51][3][52]. Mehmed je iskoristio Marin povratak u Srbiju da obnovi mirovni sporazum sa srpskim despotom[3] i da da Srbima, preko Mare, na upravu Toplicu i Dubočicu[41]. Despot je obnovu sporazuma rado prihvatio[51], jer je bio svestan osmanske jačine i svojski se trudio da Srbiju sačuva od razaranja i da joj obezbedi mir[41]. Mehmed je takođe obnovio na početku svoje vlade ugovore i sa ostalim susedima, želeći da tako sebi da vremena da se potpuno snađe u poslovima i učvrsti ličnu vlast[41]. Izvesno je takođe da je srpski despot doprineo[56]. i sklapanju trogodišnjeg mirovnog sporazuma 20. septembra 1451. između sultana i Janoša Hunjadija, regenta maloletnog ugarskog kralja.[3].

Mara je u rodnoj Srbiji postala poznata i veoma cenjena. U celom hrišćanskom svetu bila je poznata kao sultanija ili emerisa (emirova udovica) ili čak kao carica (imperatrix)[51], a za svog oca predstavljala je vredan adut u diplomatiji. Ubrzo je stigla nova bračna ponuda — ovaj put od samog vizantijskog cara, Konstantina XI Paleologa koji je bio skoro postao udovac po drugi put, a osim toga, bio je bez dece. Car je već poslao svog poverenika Georgija Sfrancesa u maleno Trapezuntsko carstvo. Po dolasku u Trapezunt, Sfrances je doznao za sultanovu smrt i odatle je svom gospodaru uputio predlog da zaprosi Maru u težnji da za odlučnu borbu koja mu je predstojala sa Turcima dobije što više veza, a i zato što je Mara imala jak politički uticaj[41]. Moguće da je predlog o udaji Mare za vizantijskog cara potekao od trapezuntske carice, inače Irenine sestre i Marine tetke. Sfrances je ukratko pisao caru da bi brak sa Marom ipak imao nekoliko prepreka: njeno poreklo, dosta skromnije u odnosu na vizantijskog cara, odnos crkve prema carevom već trećem braku, Marin prethodni brak sa nevernikom i pitanje da li bi buduća carica bezbedno mogla da kako iznese trudnoću usled svojih poodmaklih godina. Ipak, Sfrances je zatim redom naveo caru kontra argumente. Podsetio je da za brak sa Marom nema prepreka u pogledu relativno skromnog statusa Brankovića, pošto Marino poreklo nije bilo ništa niže od careve majke, Jelene Dragaš, ćerke srpskog oblasnog gospodara Konstantina Dejanovića-Dragaša. Ni držanje crkve, po Sfrancesu, nije bilo potpuno bezizlazno. Sfrances je smatrao da bi crkva dozvolila i dolazak neveste iz Trapezunta ukoliko bi car obdario hramove i siromahe. Pored toga, i despot Đurađ je bio dobro poznat u Konstantinopolju kao dobrotvor kaluđera i sirotinje. Iako je srpska princeza bila prethodno supruga jednog neverničkog vladara, Sfrances je podsetio da je i Konstantinov deda bio oženio Evdokiju Komninu, ćerku trapezuntskog cara Aleksija III Velikog Komnina, koja je bila udata za jednog oblasnog turskog gospodara i čak mu je izrodila i decu, dok sa Konstantinovim dedom, kako se pričalo, nije delila bračnu postelju[54]⁹. Samim tim, ni za Konstantina ne bi bilo ispod časti da se venča sa sultanovom udovicom. Jedini eventualni Marin nedostatak bile su njene godine, odnosno pitanje da li je u stanju da iznese porod. Ovde se Sfrances uzdao u božiju pomoć kako bi se čitav problem pozitivno razrešio.

Car je prihvatio Sfrancesov predlog i odmah je poslao izaslanike na smederevski dvor. Vizantijsko poslanstvo predvodio je Manojlo Paleolog, koji je po majčinoj liniji bio još jedan Marin srodnik. Manojlo Paleolog je lepo dočekan u Smederevu i despot i despotica Irina bili su za prihvatanje Konstantinove prosidbe. Međutim, Mara je odlučno odbila da se ponovo uda i kao izgovor navela da se zaklela da, ako je ikada Bog spase iz neverničkih ruku, nikad se više neće udavati i da će do kraja života živeti čestitim životom u celibatu[55][41][51].

Zanimljivo je da je Mara, za razliku od mnogih vizantijskih udovica koje su pred pritiscima svoje okoline da se ponovo udaju tražile utočište u manastiru, ipak odlučila da se ne zaređuje i da svoj život nastavi među svojom porodicom i prijateljima. Iz ovog perioda kratke porodične sloge potiče i vest o Marinom prisustvu na dočeku moštiju sv. apostola Luke koje je početkom 1453. despot Đurađ pribavio iz Epira, gde su se mošti evanđeliste našle posle iznošenja iz Carigrada i brodoloma. Despot i njegova porodica su na Moravi dočekali mošti sv. Luke zajedno sa patrijarhom Nikodimom. Mošti su 12. januara 1451. prenesene u Smederevo i tu su smeštene u novosagrađenu mitropolitsku crkvu posvećenu Blagoveštanju. Despot je naredio da se za dragocene mošti izradi ćivot od pozlaćenog srebra, dok je Mara priložila bogat pokrov od sirijske svile protkane zlatom[57].

Dok su Srbi ophodom sa moštima sv. Luke oko Smedereva pokušavali da simbolično ojačaju odbranu prestonice, mladi Mehmed II je planirao novu opsadu vizantijskog Konstantinopolja. Posle mesec i po opsade Teodosijeve zidine su popustile pod naletom nadmoćnijih Osmanlija 29. maja 1453, Marin neuspešni prosac Konstantin XI Dragaš Paleolog je stradao u uličnim borbama, a Mehmed je opravdano stekao nadomak Fatih (Osvajač)[58].

Nedugo nakon pada Carigrada postalo je jasno da je sledeći cilj Mehmeda Osvajača konačno pokoravanje Srbije. Despot je jula 1454. sa porodicom ponovo prešao u Ugarsku da traži pomoć od mladog Ladislava Posmrčeta, tačnije od njegovog regenta, moćnog Janoša Hunjadija sa kojim su odnosi često bili zategnuti. Istovremeno, sultan je poveo svoju vojsku sve do Smedereva i uz put je zauzeo župu Toplicu koju je nedavno vratio despotu kao deo Marinog miraza[59]. Iako je gomilanje Hunjadijeve vojske između Kovina i Beograda nateralo Mehmeda da odustane od opsade Smedereva, u Ugarskoj nije bilo sloge oko pokretanja novog većeg rata protiv Turaka. Despot Đurađ je uspeo da pridobije češkog velikaša Jana Jiskru koji je ranije kao oblasni gospodar vladao severnom Ugarskom. Sada je Jiskra bio spreman da kao vođa najamnika u službi kralja Ladislava dođe u Srbiju i bori se protiv nevernika. Da bi ga čvršće vezao za sebe Đurađ je obećao panu Jiskri da će ga oženiti bivšom sultanijom Marom. Ugarski izvori su već u septembru 1454. smatrali da je veridba obavljena i da će Jiskra pomoći despotu. Ipak, svadbene planove je odbacila sama Mara koja je bila uporna u nameri da ispoštuje svoju zakletvu da se neće po više udavati[60][53].

Što se Đurđa tiče, despot i Hunjadi su 29. septembra 1454. prešli Dunav tajno i izvojevali veliku pobedu kod Kruševca. Međutim, iako je Hunjadi spalio Vidin, njegovo povlačenje je ponovo ostavilo Srbiju izloženu turskim napadima. Sultan je u proleće 1455. krenuo na Novo Brdo i grad je konačno zauzet 1. juna 1455. godine[61][62]. Suočen sa nemogućnošću da u Ugarskoj zadobije konkretnu pomoć, despot se krajem leta 1455. ipak izmirio sa sultanom. Brankovići su se vratili u Smederevo, ali je despotovina svedena na prostor između Zapadne Morave na jugu i Save i Dunava na severu[63]. Čak i ovaj mir, koji je despotu ostavio prepolovljenu državu, nije bio dugog veka. Mehmed je 1456. ponovo opseo Smederevo, a zatim i ugarski Beograd, pravi cilj njegovog pohoda. Hunjadi je odbranio Beograd uz velike žrtve na obe strane, a Mehmed je pretrpeo svoj najteži i najozbiljniji vojni poraz u karijeri. Ipak, pobeda kod Beograda nije donela olakšanje hrišćanima. Usled teških posledica bitke pojavila se kuga koja je 11. avgusta 1456. odnela Hunjadija. Sada je zakratko Đurđev zet i kraljev ujak Ulrih II Celjski postao najmoćnija ličnost u Ugarskoj. Međutim, 8. novembra iste godine, kada su kralj Ladislav i celjski grof ušli u Beograd, Hunjadijeve pristalice su ih zarobile i ubrzo je Ulrih Celjski ubijen. Marina sestra Kantakuzina, poznata na zapadu kao Katarina, postala je udovica, a kako Ulrih nije imao naslednika, njegova udovica mogla je samo da posmatra rastakanje porodičnih poseda. Despot je tako ostao bez poslednje nade da će ponovo doći do većeg uticaja u Ugarskoj, dok sa druge strane, nije uspeo da ponovo sklopi mir sa sultanom Mehmedom.

Najzad, u petak 24. decembra 1456. despot Đurađ Branković je preminuo[64]. Tužbalica, posmrtno slovo koje je anonimni autor sastavio povodom despotove smrti, pominje među prisutnima oko Đurđevog odra i Maru, koja dobrotu i vreme tela utroši radi prave vere k Bogu. Tužbalica se završava pitanjem: Kako da pretrpimo mračnu noć?[65].

Despot Đurađ je nasledio ga je njegov sin Lazar, koji je još od 1446. nosio despotsku titulu i delovao kao očev savladar. Odnosi između novog srpskog despota i njegove porodice nisu bili najbolji¹⁰. Usled porodičnih nesuglasica, despotica Irina je umrla nedugo nakon despota Đurđa, 3. maja 1457. godine. Iste noći su Mara, njen slepi brat Grgur i ujak Toma Kantakuzin prebegli Turcima¹¹[66].

Pravi pobednik sukoba između Brankovića bio je jedino sultan Mehmed. Po svoj prilici, Irina, Mara i Grgur su pripadali turkofilskoj struji, dok su Lazar, njegova supruga Jelena i slepi Stefan, nekada talac Murata II, bili za ugarofilsku spoljnu politiku, iako prilike nisu bile najsrećnije. Naime, nakon smrti Janoša Hunjadija i ubistva Ulriha Celjskog, Ugarska se našla u građanskom ratu između pristalica mladog Ladislava V i sledbenika klana Hunjadijevih. S druge strane Grgur je novcem pokušavao da pridobije podršku sultana. U drugoj polovini 1457. u Dubrovnik su stizali poslanici Đurđevih naslednika da podignu svoj deo poklada koji je iznosio oko 64 kilograma zlata. Grgur je svoj udeo podigao uz izričitu podršku sestre Mare[67]. Poznato je da su Mara i Grgur deo svog ličnog blaga pokušavali da sklone u Dubrovnik, ali gradski Senat nije bio spreman da primi na čuvanje imovinu Brankovića. Moguće je da na samom početku, i pored dobrog prijema, Marin položaj u Osmanskom carstvu nije bio toliko siguran čim je težila da deo imovine pohrani u Dubrovniku[68]. Po mišljenju britanskog istoričara Donalda Nikola, Mara je svesno pobegla na pobedničku stranu shvatajući da je Srbija sledeća na spisku za osvajanje[53].

Mara je, pod zaštitom sultana koji ju je poštovao kao pravu majku, živela mirno. Mehmed II joj je dao imanje u Ježevu koje se nalazilo između Sera i Svete gore, a Marin brat Grgur se zamonašio i umro u Hilandaru u oktobru 1459. godine. Sultan je već u martu 1459. potvrdio Mari u neotuđivo vlasništvo manastir Male Svete Sofije u Solunu sa svim njegovim prihodima[69]. Pedeset godina nakon Marine smrti ovaj manastir je pretvoren u džamiju[53].

Godine 1469. Mara je konačno dobila dozvolu da u Ježevo pozove svoju sestru Katarinu, udovicu Ulriha Celjskog, koja je od smrti svog muža uzaludno pokušavala da spase porodične posede[70]. Nakon Katarininog dolaska, Mara je zajedno sa svojom sestrom počela da dobija sve značajniju ulogu u međunarodnoj diplomatiji onog vremena — dve sestre su iz istočne Makedonije vršile ulogu nezvaničnih posrednica između Istoka i Zapada. Održavale su dobre diplomatske odnose sa Dubrovnikom, gde je Katarina imala porodične posede, a takođe su više puta ugostile kako dubrovačke izaslanike, tako i mletačke i vizantijske. U mletačko-turskom ratu između 1463. i 1469. Mara i Katarina imale su vrlo aktivnu ulogu posrednika između dve zaraćene strane. Mara je 1471. godine lično odvela mletačkog izaslanika na osmanski dvor kako bi pomogla u pregovorima o miru sa Sultanom[70]. Godine 1469. dve sestre su pokušale da zainteresuju Mlečane za otkup nekih hrišćanskih relikvija koje su tada bile u turskim rukama, između ostalih i sveti Hristov pokrov. Međutim, Mlečani su verovatno mislili da je cena koju su Turci tražili bila previsoka, tako da na kraju ništa nije bilo od otkupa[70].

Mara i Katarina su ugostile mnoge znamenite ličnosti u Ježevu. Pored mnogih venecijanskih, mletačkih i vizantijskih izaslanika, Maru i Katarinu je posetio njihov rođak, istoričar Teodor Spandun[70], sin Ane Notaras, zaštitnice grčke zajednice u Mletačkoj republici, koji se verovatno prilikom boravka u Ježevu upoznao sa osmanlijskom istorijom i kulturom koje je naknadno detaljno opisao u svom delu. Rodbinske veze koje je Mara imala u Evropi preko plemenitih kuća Brankovića i Kantakuzina omogućile su joj da s uspehom ispunjava ono što je inače smatrala svojom dužnošću — da pomaže i štiti pravoslavne hrišćane koji su živeli na teritoriji Osmanskog carstva[71].

Mara je takođe bila velika zaštitnica srpskog manastira Hilandara na Svetoj gori, kao i manastira sv. Pavla koji je njen otac darivao. godine 1479. Mara im je odredila godišnji prihod koji je išao direktno iz njenog džepa[71].

Marin politički uticaj je bio toliko veliki da je dosezao čak do samog imenovanja patrijarha.Pod turskom vlašću, patrijarh je i dalje bio duhovni vođa hrišćanske zajednice u carstvu i imao je veliku odgovornost pred sultanom koji ga je smatrao odgovornim za ponašanje svih hrišćana na teritorijama pod turskom vlašću[71]. Prvog patrijarha nakon osvajanja Konstantinopolja, Genadija Sholastika, postavio je sam sultan, Mehmed II, i od tada pa na dalje, odobrenje sultana bilo je neophodno kako bi bilo ko dobio to mesto. Međutim, pretendenti na mesto duhovnog vođe pravoslavaca veoma često su sultanovu milost postizali mitom[72] i obavezivanjem plaćanja godišnjeg danka turskim arkama[71].

Godine 1465. na mesto patrijarha došao je Marko Ksilokarabes, međutim, njegov suparnik, Simeon Trapezuntski, sakupio je 2000 zlatnika i ponudio ih Mehmedu u zamenu za mesto. Mehmed je onda uklonio Marka i postavio Simeona za patrijarha, međutim, Mara je onda lično odnela Mehmedu novih 2000 zlatnika i ubedila ga da odbaci i Marka i Simeona i da na mesto patrijarha postavi njenog štićenika, monaha Dionisija Morejskog, episkopa Filipolja[72][71]. Mehmed je udovoljio želji svoje pomajke, međutim, Dionisija su vrlo brzo uklonili njegovi neprijatelji optućivši ga da je bio obrezan dok je bio hrišćanski rob[72], i samo zahvaljujući Marinoj intervenciji, bilo mu je dozvoljeno da se povuče u manastir Kostinicu nedaleko od Ježeva[71].

Mara je međutim, istrajala u borbi za patrijaršijsku stolicu[72]. Nakon pada Dionisija, Simeon je opet postao patrijarh, međutim tri godine kasnije istisnuo ga je Marin štićenik, srpski monah Rafael koji je obećao sultanu 2000 zlatnika, a dvoranima 500 zlatnika[73]. Rafael međutim, nije imao sreće — nije uspeo da skupi obećani novac, a među Grcima nije bio popularan zato što je bio stranac, tako da je vrlo brzo smenjen. Rafaelova sudbina je bila daleko gora od sudbine prvog Marinog štićenika, Dionisija — završio je na ulicama Konstantinopolja kao prosjak i beskućnik i umro je u zatvoru[72].

Mara je, zahvaljujući velikoj naklonosti koju je uživala kod sultana Mehmeda, a kasnije i kod Mehmedovog naslednika, Bajazita II[73], uspevala da održi ravnotežu između hrišćana i muslimana u prostranom Osmanskom carstvu. Iako je delovala u određenim granicama i nije zloupotrebljavala poverenje koje joj je ukazivao sultan, te nije stupala u kontakt sa rimokatoličkom crkvom niti je pokušavala da dobije podršku iz Rima[73], njen uticaj je ipak stizao od Mletaka preko Dubrovnika pa sve do Carigrada[73]. Svoj uticaj je koristila kako bi pomogla hrišćane u Osmanskom carstvu — radila je takođe kako na očuvanju hrišćanstva, tako i na očuvanju hrišćanske kulture, zagovarajući versku toleranciju. Poznato je da je na svom dvoru u Ježevu držala radionicu u kojoj su radili mnogi pisari i umetnici[73].

Jedano od najvećih uspeha Marine diplomatije bilo je dobijanje sultanove dozvole da se mošti svetog Ivana Rilskog prenesu iz bugarske prestonice Trnovo u manastir u Rili u jugozapadnoj Bugarskoj, koji je tada već sedamdeset godina bio deo turskog carstva[73].

Umrla je u Ježevu 14. septembra 1487. godine[73] i sahranjena je u manastiru Bogorodice Ikosifinise u Kosinici, istom onom manastiru gde se njen prijatelj Dionisije povukao nakon neuspešnog mandata na položaju carigradskog patrijarha[74] .

Jedini njen portret nalazi se na Esfigmenskoj povelji tj. hrisovulji kojom je njen otac avgusta 1429. godine darivao manastir Esfigmen na Svetoj gori. Esfigmenska povelja predstavlja porodični portret porodice despota Đurđa — prikazani su despot i njegova supruga Irina sa Marom (koja ima oko 15 godina), Lazarem, Stefanom i Grgurom[74].

• Franz Babinger, William C. Hickman, Ralph Manheim. Mehmed the Conqueror and His Time. Princeton University Press, 1992 (ISBN 0691010781 izvor)
• John Freely. En el serallo. La vida privada de los sultanes en Estambul. Paid��s, Barcelona, 2000
• J. Kalić, Srbi u poznom srednjem veku, Beograd 2001 (Drugo izdanje).
• Donald MacGillivray Nicol. The Byzantine lady. Ten portraits 1250—1500. Cambridge University, 2002 (ISBN 9780521455312 izvor)
• M. Spremić, Despot Đurađ Branković i njegovo doba, Beograd 1999 (Drugo izdanje).
• Vladimir Ćorović. Despot Đurađ Branković y Istorija srpskog naroda. Elektronsko izdanje na sajtu Rastko (izvor)
• Ljiljana Pešikan-Ljuštanović, Mara Branković u usmenopoetskoj tradiciji Južnih Slovena (izvor)