Vizigotsko kraljevstvo neposredno pred muslimansku invaziju. Šrafirani deo je put kojim su prošli prvi muslimanski osvajači.

Muslimansko osvajanje Iberijskog poluostrva, koje je otpočelo 711. godine, predstavlja izuzetno važan događaj kako u istoriji Španije i Portugala, zemalja koje se danas nalaze na Iberijskom poluostrvu, tako i Evrope uopšte[1]. Osvajanje se odigralo munjevito — u roku od samo 7 godina (711—718), u nekoliko međusobno nepovezanih pohoda, sa ne više od 25.000 vojnika i relativno malim brojem otvorenih bitki, muslimani su uspeli da ovladaju gotovo celim poluostrvom osim planinskih krajeva na severozapadu koji, po svoj prilici, zahvaljujući svojoj nepristupačnosti i oskudnosti, nisu bili dovoljno privlačni za osvajanje. Počev od 719. godine krenuli su na Pirineje i upali u Septimaniju[1], s namerom da se dalje šire na račun franačkih teritorija, kada je konačno njihovo napredovanje bilo zaustavljeno 732. godine u čuvenoj bici kod Poatjea, u kojoj je hrišćanske snage predvodio franački majordom, Karlo Martel.

Pozadina

Vizigotsko kraljevstvo već dugo vremena bilo potresano raznim dinastičkim sukobima. Poslednji u nizu bio je sukob između Roderiha, koji je za većinu hispanoromanskog stanovništva bio običan uzurpator i Agile, navodno Viticinog sina i legitimnog naslednika vizigotskog prestola[2].

Stanovništvo Andaluzije i istočnog priobalja koje je bilo snažno romanizovano, a takođe je bilo u bliskom dodiru sa vizantijskom kulturom, pripadalo je pravovernom hrišćanstvu, što je bilo u suprotnosti sa do 589. godine zvaničnom religijom — arijanstvom — kojoj su pripadali Vizigoti. Iako je 589. godine Rekared napustio arijanstvo, prihvatio nikejsko hrišćanstvo i proglasio ga zvaničnom verom vizigotske države, arijanski uticaj je i dalje bio dosta jak, tako da težnja za nezavisnošću u nekim od najstarijih hispano-romanskih gradova u Andaluziji i na istočnoj obali poluostrva nikad nije nestala. S tim u vezi, takođe ni otpor Vaskona vizigotskoj vlasti u Pirinejima i Sveva u Galiciji nikada nije bio potpuno eliminisan[2].

Pravni i administrativni autoritet vladara morao je uvek biti potvrđen na crkvenim saborima koji su davali legitimitet samom vladaru i njegovim odlukama, a biskupi koji su se okupljali na saborima retko kad nisu imali lične i porodične ambicije. S druge strane, od vladavine Sisebuta pa na dalje, zaoštravao se odnos vizigotske kraljevine prema Jevrejima koji su činili većinu tgovačke i zanatlijske klase — sve više je bilo zakona koji su im ograničavali slobodu kretanja i marginalizovali ih, a progoni Jevreja bili su sve češći i brutalniji[2].

Imajući sve ovo u vidu, nije za čuđenje što su većina aristokratije i Jevreji dočekali muslimanske osvajače široko otvorenih ruku, dok većinsko hispano-romansko stanovništvo nije osećalo ni lojalnost prema monarhiji, ni versko jedinstvo koje bi moglo uspešno da se suprotstavi muslimanskom osvajaču[2].

Početak invazije

Sam početak muslimanske invazije je vezan za polulegendarni lik grofa Julijana od Seute čiju je ćerku vizigotski kralj, Roderik, silovao. Uvređeni Julijan se, prema legendi, udružio sa biskupom Sevilje i Agilom, navodno sinom zbačenog kralja Vitice čiji je presto Roderik uzurpirao i pozvao u pomoć berberska plemena iz Severne Afrike[1]. Prema arapskim izvorima, grof Julijan je došao u kontakt sa Musom ibn Nusairom, valijom Tingitanske Mavretanije, ispričao mu o slabosti vizigotske kraljevine i pozvao ga da izvrši invaziju[4]. Musa je onda poslao izvesnog Tarifa u izvidnicu. Zanimljivo je to da arapski izvori i uopšte orijentalni izvori ne pominju ni jednom rečju ovu osobu[4].

Istoričari legendu o Julijanovom izdajstvu niti odbacuju niti definitivno potvrđuju, međutim, činjenica je da na arapski izvori govore o tome kako je 709. ili 710. godine izvesni berberski plemenski vođa u službi Muse ibn Nusaira, Tarif ibn Maluk, prešao Gibraltar sa nekih 500 ljudi (negde se tvrdi 400 ljudi i 100 konja)[4] i nakon munjevito izvedene pljačke dela hispanske obale na kojem se danas nalazi grad Tarifa, vratio se u Afriku i izvestio o bogatstvima vizigotskih zemalja i slaboj odbrani koju su imale hispanske obale Gibraltara[1].

Godine 711. Musa je poverio drugi pohod berberskom plemenskom vođi, Tariku ibn Zijadu, koji se sa svojom vojskom sačinjenom uglavnom od Berbera, 30. aprila 711. godine iskrcao na hispanskoj obali Gibraltara, na brdu koje je kasnije dobilo ime po njemu¹. Arapski izvori, uglavnom berberski, ne slažu se ni u pogledu Tarikovog porekla (pripisuju mu berbersko, persijsko i arapsko poreklo) ni u pogledu broja učesnika ovog pohoda (varira od 1.700 do 12.000), kao ni u pogledu hronologije događaja ili tačnog mesta iskrcavanja, međutim, većina njih tvrdi da muslimani nisu došli u jednom dahu sa velikom vojskom, već da su pristizali u manjim odredima, što je dalo dovoljno vremena Roderihu da se spusti sa severa poluostrva, gde se borio protiv večito pobunjenih Vaskona[4]. Neki arapski izvori takođe tvrde da je Tarik, kako bi naterao svoje vojnike da se bore svim srcem, zapalio brodove kojima su došli i rekao im: "Iza vas je more, ispred vas je neprijatelj. Treba pobediti ili umreti."[5]

Nakon Bitke kod Gvadalete, Tarik je sa svojom vojskom krenuo u osvajanje poluostrva. Prvo je osvojio Kadiz, pa Alhesiras, da bi zatim krenuo ka Kordobi gde je osvojio Esihu. Zatim je poslao svoje odrede na jug i na istok, gde su ubrzo pali Malaga i Granada, a vrlo brzo i Tudmir. Druge verzije, opet, navode da su arapske trupe prvo osvojile Tudmir, a zatim i Malagu i Granadu. Tarik je naredio Mugitu al-Rumiju da osvoji Kordobu, a on sam nastavio ka Toledu, prestonici Vizgotskog kraljevstva. Arapski izvori navode da je Tarik na tom svom putu nailazio na neverovatna blaga, između ostalih i Solomonov sto iz jerusalimskog hrama[4][6].

Veoma brzo napredovanje muslimanskih snaga je imalo uzrok u tome što mnogi gradovi nisu bili osvajani vojnim putem, već putem pregovora koji su dalje rezultirali u paktovima o kapitulaciji. Sevilja, Esiha, Kordoba, Toledo i Merida su samo neki od gradova koji su bili osvojeni putem pregovora[7]. Gradovi uglavnom zadržavali svoje zakone i svoj način života u zamenu za teritorijalne ustupke. Vizigoti koji su podržali invaziju zadržali su sva svoja dobra, muslimanski osvajači nisu pokušavali da menjaju socijalnu strukturu stanovništva na koju su nailazili, a takođe su se pokazali i verski tolerantnima[7] — niko nije bio progonjen zato što ispoveda veru koja nije islam, već su se konverzije postazale na miroljubiv način[2]. Ako su gradovi i zatvarali kapije pred napadačem, to su radili da bi postigli što bolje uslove predaje, vladajuće klase su bežale, nižim klasama je bilo svejedno, robovi i kriminalci su oslobađani, Jevreji su mogli da odahnu jer više nisu bili meta verskih progona. Muslimanska invazija ni u kom slučaju nije bila osvajanje, jer je sa osvojene predstavljala socijalnu revoluciju, a za osvajače ekspediciju na kojoj ih je čekao ogroman i bogat plen. Glavni razlog ove invazije nije bila vera, već isključivo pljačka i sticanje ratnog plena[7].

Bitka kod Gvadalete

Bitka kod Gvadalete se odigrala između 19. i 26. jula 711. Mesto bitke u arapskim izvorima se pojavljuje pod različitim imenima: reka Albufera (Wadi-l-Buhayra) što može biti reka Barbate ili laguna La Hande; reka Sidonija (Wadi Siduna), koja takođe može biti reka Barbate; reka Um Hakim (Wady Umm Hakim) što je ime jedne robinje koja je pratila Tarika; reka Beka ili Meka (Wady Bakka) što takođe može biti Barbate ili loš zapis Vadi Laka (Wady Lakka) ili Gvadalete; Vadiltin (Wadi-l-Tin), ili Blatnjava reka, gde se po svoj prilici udavio Roderik, kao i Vadilsavaki (Wadi-l-Sawaqi) to jest reka Asekijas[4].

Iako brojno nadmoćnija, vizigotska vojska je pretrpela težak poraz u ovoj bici. Sam Roderih je najverovatnije poginuo, iako na bojnom polju nije nađeno njegovo telo, pa se pretpostavlja da se utopio. Razlozi su već pomenuti — Roderiha su mnogi plemići izdali i prešli na muslimansku stranu u toku bitke, deo plemstva koji je podržavao Viticine sinove otvoreno se borio na strani napadača, a takođe je veliki deo običnih vojnika dezertirao. Bitka kod Gvadalete predstavlja definitivan kraj vizigotske države.

Dalja Tarikova i Musina osvajanja

Muslimanski ratnici, minijatura iz 13. veka. Iako potiče iz poznijeg perioda ratnici prikazani na ovoj minijaturi su dosta slični onima koji su učestvovali u osvajanju Iberijskog poluostrva početkom 8. veka.

Tarik je odmah nakon prvih uspeha izvestio Musu o lakoći osvajanja teritorija i neverovatnim bogatstvima na koje su muslimanski osvajači nailazili a svom putu. Međutim, izvori navode da se Musa veoma oneraspoložio nakon što je Tarik osvojio Toledo, te da je naredio Tariku da ne preduzima dalje pohode dok mu se ne pridruži[4], bojeći se da će ostati bez bogatog plena[1].

Musa je stigao u Alhesiras u junu 712. godine sa nekih 18.000 ljudi[4][7]. Grof Julijan je bio s njim u svojstvu savetnika. Prvo je osvojio Medinu-Sidoniju i Karmonu, a onda se uputio ka Sevilji, koja se nakon kratke opsade predala. Prešao je preko teritorije Uelve i dolinu koja danas nosi njegovo ime — Valdemusa (arap. Fachch Musa). Onda je nastavio na sever gde je učestvovao u opsadi Meride koja je nakon dve godine odolevanja kapitulirala 30. juna 713[4].

Neki izvori navode da je tada Musa svog sina, Abd el-Aziza ostavio u Sevilji da uguši ustanak. Međutim, drugi izvori govore da je Abd el-Aziz potpisao kapitulaciju Kartahene sa grofom Teodomirom koji je dozvoljavao hiršćanima da zadrže određenu autonomiju u sedam gradova u zamenu za plaćanje danka arapskim borcima, bilo da su slobodni ili robovi. Sačuvane su četiri verzije ovog dokumenta koji datira iz aprila 713. Sve četiri verzije navode šest istih gradova: Orijuela, Mula, Lorka, Alikante, Eljin i Valencija. Sedmi se razlikuje, od dokumenta do dokumenta: negde se pominje Elče, negde Viljena, a negde Bigastro[4].

Arapski izvori takođe navode više mesta susreta Muse i Tarika. Po nekima, Tarik i Musa su se sreli u Toledu, neki opet vrde da je to bila Talavera, neki Kordoba koja takođe lako može biti i Kartahena. Prema izvorima, taj susret nije bio nimalo srdačan — kažu da je Musa udario Tarika bičem i tražio mu da mu preda sve opljačkano blago[4]. Nakon susreta, Musa je nastavio u pravcu Salamanke, osvojio Astorgu i stigao do Luga. Odatle je počeo da se vraća preko doline Valdemusa.

Tarik je krenuo ka Saragosi, osvojio Medinaseli i u dolini Ebra uspeo da potčini grofa Fortuna, sina grofa Kasija², a zatim nastavio ka severoistoku, u osavajanje teritorija današnje Katalonije.

Musa je 714. godine napustio Iberijsko poluostrvo zajedno sa Tarikom i krenuo u Damask, na poziv kalifa. U Damasku, Musa je pao u nemilost i bio je bačen u tamnicu i mučen. Nasledio ga je njegov sin, Abd el-Aziz, koji se ustoličio u Sevilji.

Prvi emiri, nastavak i kraj invazije

Musu je, kao što je već pomenuto, nasledio njegov sin, Abd el Aziz, na mestu gospodara Al Andaluza. On se nastanio u Sevilji, gde se prema izvorima, oženio Roderihovom udovicom[1][4] ili njegovom ćerkom[4] kako bi ozakonio novonastali emirat kao direktnog naslednika vizigotske države. Učvrstio je vlast u gradovima koje je njegov otac osvojio, a njemu samom se pripisuju osvajanja nekih portugalskih gradova, između ostalih, Koimbre, Evore i Santarema. Međutim, njegova vladavina nije dugo potrajala. Prema nekim arapskim izvorima, bio je optužen da je napustio arapske običaje pod uticajem svoje žene koja ga je naterala da nosi krunu i da tera arapske plemiće da mu se klanjaju, dok drugi tvrde da su se optužbe odnosile na njegovo odbijanje da prizna vrhovnu vlast novog kalifa u Damasku, Sulejmana, jer je ovaj uhapsio, mučio i pogubio njegovog oca i jednog od braće, te da je zbog toga bio ubijen marta 716. godine u crkvi Santa Rufina koja je bila pretvorena u džamiju[4]. Nasledio ga je sin jedne od Musinih sestara, Ajub, koji je vladao nekih šest meseci, dok nije stigao novi emirov delegat, Al Hur[4] ili Al Hor[1].

Al Hor je stigao sa 400 arapskih plemića i odlučio da premesti prestonicu Al Andaluza iz Sevilje u Kordobu. Bilo mu je naređeno da nastavi osvajačke pohode po poluostrvu, to jest, da obezbedi nagradu za svoje sledbenike i da pošalje još blaga u Damask. Pošto su delovi kroz koje su već prošli muslimani bili već opljačkani te nije imalo šta više da se uzme, Al-Hor je krenuo ka severoistoku koji još uvek nije bio temeljno opustošen. S druge strane, takođe su vizigotske izbeglice iz južne Hispanije sa sobom odnele dosta blaga. Tako je Al Hor 719. godine prešao Pirineje i otpočeo invaziju na franačke teritorije upadom u Septimaniju[1]. Taj upad je označio početak serije pohoda u južnu Francusku gde su muslimanski napadači naišli na neuporedivo žilaviji i jači otpor nego bilo gde u Hispaniji.

Al Sam ili Al Sama, Al Horov naslednik, striktno je primenio zakone islama, rekonstruisao je rimski most koristeći kamen gradskih zidina i izgradio jedan baštenski zid. Takođe je obezbedio teren za muslimansko groblje s druge strane reke[4]. Poginuo je opsedajući Tuluz 721.[1][4] godine, mada drugi izvori trvrde da je smrt našao u borbi protiv hrišćana kod Tarazone[4].

Godine 722. u bici kod Kovadonge, asturski vođa, don Pelajo, odneo je pobedu nad kaznenom ekspedicijom koju je poslala Kordoba na zahtev Munuza, muslimanskog vladara severnog dela Iberijskog poluostrva (uključujući i Asturiju). Ova bitka, iako u stvarnosti nije bila ništa više od okršaja između zalutale arapske izvidnice i grupice Astura, računa se kao početak borbe protiv muslimanskog osvajača poznata u istoriji kao Rekonkista[3].

Anbasa, Al Samin naslednik, 725. godine je konsolidovao teritorije koje su osvojili njegovi prethodnici, a sam je osvojio Karkason i Nim. Takođe je preduzeo pohod u dolinu Rone i Saone i stigao do Burgundije avgusta 725. godine. Novi emir Kordobe, Al Gafiki, prešao je Pirineje i opljačkao Bordo, a zatim se uputio ka San Martin de Turu[4], da bi našao smrt oktobra 732. godine, kada je franački majordom, Karlo Martel, potukao do nogu arapsku vojsku u bici kod Poatjea i time zaustavio dalje muslimansko napredovanje u Evropu. Međutim, Septimanija je ostala u mavarskim rukama sve do 759. godine kada je Pipin Mali uspeo da ih protera i odbaci s druge strane Pirineja[1].

Stvaranje novog društvenog poretka

Al-Hor i njegovi naslednici bili su predstavnici ili emisari kalifa iz Damaska, a vezu između njih je predstavljala vlada u Africi. Kako su veze između Damaska i Afrike bile veoma labave, ni veza između Afrike i Iberijskog poluostrva nije bila ništa tešnja[1].

Osvajačka vojska je, kao i autohtono stanovništvo Hispanije, bilo raznorodno i nimalo etnički homogeno. Vođe su bile uglavnom Arapi, Sirijci i Egipćani, a obični vojnici su bili uglavnom Berberi, u čiju lojalnost njihovi vođe nisu bili bezrezervno sigurni[2]. Nekoliko muslimanskih plemena i naroda su bili u stalnim međusobnim sukobima, tako da je naseljavanje na Iberijskom poluostrvu je bilo stalno ometano rivalstvima i frakcijama koja su nastajala u Africi. Iako su svi oni uslovno rečeno prihvatali suverenstvo Damaska jedino što je povezivalo ove grupe bila je religija, koja, kako je već napomenuto, nije bila motiv ove invazije[1]. Na kraju su svi bili naseljeni u delovima poluostrva koja su najviše ličila na predele odakle su poticali: Arapi su dobili dolinu Gvadalkivira, Egipćani su se naselili u Mursiji, gde su se bavili umetnošću i poljoprivredom; jemenska plemena su se naselila u okolini Sevilje, a Sirijci iz Damaska su se naselili u Granadi, koji su ujedno i činili vladajuću klasu[1][2]. Osim Berbera, koji su dobili planinske zone Andaluzije i Ekstremadure, osvajači su zaposeli najbolje zemlje i najbolje položaje, ali nisu bili brojni. Kao rezultat rivalstva između pripadnika elite počeo je da se razvija independistički duh koji je najpre počeo da se odražava u lokalnoj nezavisnosti[2].

Novi gospodari su hrišćansko stanovništvo tretirali bolje nego njihovi vizigotski vladari. Osim sporadičnih progona koje su dobrim delom izazivali sami hrišćani[1], vera, prava i dobra hrišćanskih podanika su poštovana. U crkvama su se održavale svaki dan mise, a hrišćani koji su živeli među muslimanima i prihvatili njihov način života i oblačenja dobili su ime mozarapi. Hrišćani koji su prihvatili islam dobili su ime na arapskom muladiji, a na španskom renegadosi (šp. renegados). Jevreji, koji su u Vizigotskom kraljevstvu bili česta meta verskih progona, kod novih gospodara su uživali ugled i često su držali visoke državne položaje[1].

Tokom prvih 40 godina nakon muslimanske invazije, negde oko 20 emira je vladalo Al Andaluzom s više ili manje uspeha i pod vrhovnom vlašću kalifata iz Damaska. Godine 750. dinastija Abasida je zbacila Omejade i prestonicu prenela u Bagdad. Severna Afrika je odbila da prizna vrhovnu vlast Abasida i proglasila je nezavisnost od Abasida, a 755. ili 756. godine na Iberijsko poluostrvo je stigao i Abd el Rahman (ili Abderaman), omejadski princ koji je uspeo da izbegne pokolj kom je njegova porodica bila podvrgnuta u Damasku i koji je preuzeo vlast u Al-Andaluzu i 758. godine uspeo da proglasi nezavisnost Kordopskog emirata od abasidskog kalifa iz Bagdada.

Napomene

Bibliografija

Literatura

• Chaytor, H. J. THE LIBRARY OF IBERIAN RESOURCES ONLINE: A History of Aragon and Catalonia. The Muslim Conquest. London, Methuen, 1933. (izvor)
• Gabriel Jackson. Introducci��n a la España medieval. Los siglos de dominaci��n islámica. Alianza Editorial SA, Madrid, España, 2008 (ISBN: 978-84-206-6197-1)
• José Mª Mínguez. La España de los siglos VI al XIII. Nerea, San Sebástian, 2008 (ISBN : 84-89569-72-X)
• Joaquín Vallvé: La invasi��n árabe de España. La conquista y sus itinerarios. (izvor)
• Medieval Sourcebook: Al Maggari: Tarik's Address to His Soldiers, 711 CE, from The Breath of Perfumes (izvor)
• Medieval Sourcebook: Ibn Abd-el-Hakem: History of the Conqziest of Spain, trans. by John Harris Jones (Gottingen, W. Fr. Kaestner, 1858), pp. 18-22 (izvor)
• José Nieto Sánchez. Historia de España. De Tartessos al siglo XXI. Libsa, Madrid, 2008 (ISBN: 978-84-662-1748-0)

Reference

Pogledajte i…

• Vizigotska Hispanija
• Bitka kod Kovadonge

Hronologija