Sisenand je bio vizigotski kralj u Hispaniji između 631. i 636. godine.

Kao grof Septimanije, učestvovao je u zaveri protiv svog prethodnika, Svintile. Zaverenici su njega poslali Dagobertu od Neustrije kako bi zatražio pomoć. U zamenu, ponudio je Dagobertu zlatni poslužavnik koji je još Aecije 451. godine poklonio Turismundu u znak zahvalnosti zbog hrabrog držanja u bici na Katalaunskim poljima i koji je bio težak oko 227 kg¹. Franačka vojska je krenula 631. godine iz Tuluza na jug i vrlo brzo su stigli do Saragose. Svintila je tad abdicirao, a plemići su onda proglasili Sisenanda novim vizigotskim kraljem.

Nakon proglašenja, Sisenand je morao da se angažuje na ugušenju pobuna koje su izbile protiv njega. Zna se sigurno da je jednu od tih pobuna predvodio Svintilin brat, Gejla. Takođe postoje indicije da je izvesni Judila poveo ustanak protiv novog kralja u Betici jer su nađeni novčići sa njegovim likom. Ova pobuna je verovatno uticala i na odlaganje početka Četvrtog sabora u Toledu, čije je otvaranje bilo prvobitno predviđeno za 632. godinu. Iako Judilu ne pominje ni jedan izvor, ova pretpostavka je zasnovana na pronalasku dva novčića sa njegovim likom i natpisom IUDILA REX, od kojih je jedan iskovan u Meridi, a drugi u Granadi i koji datiraju iz perioda vladavine Svintile ili Sisenanda.

Na ovom saboru je doneto 29 kanona u vezi sa disciplinom i administracijom crkve, osam kanona u vezi sa monasima i iskušenicima, deset kanona o Jevrejima i osam koji su se odnosili na oslobođene crkvene robove.

Posebno je interesantan kanon 75 kojim se oštro osuđuje nasilno smenjivanje kraljeva i pobuna protiv kraljevskog autoriteta i koji je bio sastavljen po nalogu samog kralja². Anatema je bačena na sve bivše i buduće uzurpatore, svečano je pročitana tri puta na ceremonijalan način, a potom je i zapisana u akta tri puta. Sisenandu i njegovim naslednicima preporučeno je da vladaju pravedno i milostivo, a potom je bačena anatema na sve one kraljeve koji bi vladali surovo i kao tirani. Potvrđena je izborna monarhija i potvrđeno je da će, nakon smrti starog kralja, novog kralja birati plemići i kler, kao i da pretendenti na presto mogu biti samo predstavnici visokog plemstva.

Druga važna tema ovog sabora bili su Jevreji. Ukinuta je Sisebutova odluka sa Trećeg sabora u Toledu o nasilnim pokrštavanjima i doneto je deset kanona u vezi sa Jevrejima, od kojih su neki bili blaži, a neki oštriji u odnosu na zakone koji su do tada vladali. Treći sabor je doneo odluku da Jevreji ne mogu da budu ni na kakvom visokom položaju na kojem bi dolazili u situaciju da sude hrišćanima. Ova odluka je pooštrena tako što je odlučeno da sad Jevreji ne mogu zauzimati bilo kakav visoki položaj. S druge strane, potvrđeno je da Jevreji ne mogu posedovati robove hrišćane, međutim, u kanonu Četvrtog sabora nigde se ne spominje kazna o konfiskaciji imovine onom Jevrejinu koji se ogluši o ovu naredbu, već samo oslobađanje dotičnog roba. Posebno oštar kanon je bio onaj po kome su deca Jevreja morala biti odvojena od svojih roditelja i odgajana i vaspitavana u hrišćanskim porodicama i manastirima. Tompson međutim navodi pretpostavku da se ovaj kanon odnosio samo na krštenu jevrejsku decu. Pošto odluka Trećeg sabora o zabrani mešovitih brakova nije poštovana, Četvrti sabor je doneo odluku da Jevrejin koji se oženi hrišćankom i odbije da primi hrišćanstvo mora da se rastane od svoje žene i dece. Takođe, hrišćanin koji se oženi Jevrejkom, mora da napusti svoju suprugu, a deca iz tih brakova u oba slučaja bi morala da se vaspitavaju u hrišćanskom duhu. Novina je bila kanon koji je zabraenjivao pokrštenom Jevrejinu da i dalje održava bilo kakav kontakt sa Jevrejima. Kazna je bila izuzetno surova — Jevrejin bi bio pretvoren u roba, a pokrštenik bi bio javno izbičevan.

O Sisenandovoj vladavini ne postoje drugi izvori osim akata Četvrtog sabora u Toledu. Sisenand je nakon kratke vladavine umro prirodnom smrću u Toledu, 12. marta 636. godine.