Sporazum u Tati

KATEGORIJE » SADRŽAJ » POLITIČKA ISTORIJA » ISTORIJA SREDNjEG VEKA » SREDNjOVEKOVNE SRPSKE ZEMLjE » SREDNjOVEKOVNA SRBIJA » Sporazum u Tati

Sporazum u Tati sklopljen je u maju 1426. između ugarskog kralja Žigmunda Luksemburškog i despota Srbije Stefana Lazarevića. Sporazumom je ugarski kralj, kao formalni sizeren srpskog despota, prihvatio da Stefana Lazarevića nasledi njegov sestrić Đurađ Branković. Najznačajnija neposredna posledica ovog ugovora bila je vraćanje Beograda, koji je ranije despot Stefan primio od kralja Žigmunda kao ugarski vazal, usled čega je despot Đurađ morao da izgradi novu utvrđenu prestonicu, Smederevo.

FoldUnfold Sadržaj Despotovina između Ugara i Osmanlija Sporazum Primena sporazuma Napomene Bibliografija Literatura Reference

Despotovina između Ugara i Osmanlija

U vreme građanskog rata (1402—1413) između naslednika osmanskog sultana Bajazita I, balkanske države su dobile preko potrebnu pauzu u dotadašnjem turskom pritisku. Stefan Lazarević (1389—1427), koji je od 1402. nosio visoku vizantijsku titulu despota, iskoristio je ovaj predah da izvrši unutrašnje jačanje Srpske despotovine i da se približi najmoćnijoj hrišćanskoj sili u jugoistočnoj Evropi, Ugarskoj. Krajem 1403. ili početkom 1404, despot Stefan postao je vazal ugarskog kralja Žigmunda Luksemburškog (1387—1437) koji mu je zauzvrat dodelio Beograd i Mačvu, a kasnije i Srebrenicu, važno rudarsko mesto u Bosni, kao i brojne posede u samoj Ugarskoj. Despotovina i njen vladar, prvi na listi viteza Zmajevog reda koji je ugarski kralj osnovao 1408, imali su ključnu ulogu u odbrani južne granice Ugarske od turskih napada[1].

Tokom vladavine despota Stefana Lazarevića Beograd se, po prvi put u svojoj istoriji, razvio u prestonicu srpske države. Odnosi sa sultanom Mehmedom I (1413—1421) bili su skladni i mirni pošto je ovaj sultan došao na presto zahvaljujući podršci svojih balkanskih vazala i saveznika. Ipak, obnovljeni su i vazalni odnosi Srpske despotovine prema sultanu čime se despot našao u jedinstvenoj i veoma teškoj poziciji dvostrukog vazala. Sa dolaskom na Osmanov presto Murata II (1421—1451) položaj Srbije između dve, uglavnom zavađene sile — Ugarske i Osmanskog carstva — postajao je sve teži. Pored toga, despotov kratkotrajni brak sa Jelenom, ćerkom Frančeska II Gatiluzija, vladara ostrva Lezbos, bio je neplodan i pitanje nasleđa srpskog prestola bilo je sve aktuelnije. Posle izmirenja iz 1412. Stefanov najbliži saradnik bio je njegov sestrić i vršnjak Đurađ, sin Vuka Brankovića i Mare Lazarević, ćerke kneza Lazara i kneginje Milice Hrebeljanović. U skladu sa starom nemanjićkom tradicijom Stefan Lazarević je najverovatnije 1425. sazvao državni sabor u Srebrnici (kod Stragara) gde je pred predstavnicima najvišeg plemstva i sveštenstva proglasio i rukopoložio svog sestrića Đurđa za prestolonaslednika. Nakon toga, Đurađ se vratio u Zetu gde je kao ujakov namesnik branio primorje od mletačkih napada, dok je despotu Stefanu preostalo da za buduću smenu na prestolu obezbedi pristanak stranih sila[2].

Sporazum

Za sultanov pristanak nije ni bilo vremena budući da su Turci provalili u Srbiju već u toku 1425. godine. Naime, sultan Murat je sa pravom sumnjao u držanje despota Stefana koji je kao osmanski vazal svake godine posećivao svog drugog sizerena, kralja Žigmunda. U novembru 1423. drugi sultanov vazal, vizantijski car Jovan VIII Paleolog, krenuo je na put na Zapad tražeći pomoć u borbi protiv Osmanlija. U leto 1424. car je posetio dvor ugarskog kralja Žigmunda gde se planovima o potencijalnom savezu priključio i despot Stefan koji je već bio prisutan kao kraljev gost i vazal. Međutim, sultan je 1424. ponudio obnovu mira koji je kralj Ugarske prihvatio. Zauzvrat, Turci su, kao što je već spomenuto, upali u Srbiju 1425. u vreme kada je despot još uvek bio u Ugarskoj. Ipak, na vreme je izdao naređenje da se utvrđeni gradovi pripreme za rat, a i ugarska vojna pomoć nije izostala[3].

Upravo zbog sukoba sa daleko nadmoćnijim Osmanskim carstvom despotu Stefanu je bila neophodna Žigmundova pomoć i podrška za njegove dinastičke planove. Despot je u proleće 1426. posetio ugarskog kralja u Tati (danas u severozapadnoj Mađarskoj), banji koja je ugarskim kraljevima služila kao letnja rezidencija. Stefan Lazarević, koga po rečima biografa Konstantina Filozofa, hvataše sve više nožna bolest od koje davno stradaše, predložio je svom senioru sporazum koji je trebalo da stupi na snagu u slučaju njegove smrti. Iako tekst sporazuma nije sačuvan, već nam je poznat iz kasnijih dorađenih prepisa, njegova osnova bila je sledeća[4][5]:

1. Kralj Žigmund odobrava planiranu smenu na srpskom prestolu pod uslovom da se prethodno uspostavljeni vazalski odnosi obnove. U praksi to je značilo da je Đurađ Branković trebalo da primi upravu nad Kraljevinom Raškom od Žigmunda, da redovno posećuje ugarski dvor, učestvuje na ugarskim državnim saborima i da u krajevima koji su susedni Raškoj pruža Žigmundu vojnu pomoć.
2. Đurađ Branković postaje jedan od barona Kraljevine Ugarske i nasleđuje posede u samoj Ugarskoj koje je na uživanje dobio još njegov ujak Stefan.
3. Đurađ je takođe bio dužan da po stupanju na presto vrati ugarskom kralju posede koje je despot Stefan dobio na korišćenje, a koji su nekada bili pod vlašću Žigmundovog tasta i prethodnika Lajoša I Velikog (1342—1382) — Beograd, Golubac, Mačvansku banovinu i krajeve zapadno od Drine (uključujući i Srebrenicu).
4. U slučaju da Đurađ umre bez muškog potomstva njegova država je trebalo da pripadne ugarskom kralju¹.

Najraniji sačuvani prepis Sporazuma u Tati, koji potiče iz druge polovine 16. veka, sačuvan je u obliku kraljevskog pisma koje je verovatno predstavljalo samo nacrt za buduću povelju. Pismo je sačuvano sa dva pečata kralja Žigmunda što svedoči o važnosti ugovora za ugarskog vladara, mada nije izvesno da je najavljena povelja ikada izdata[6]. Kako su događaji pokazali, ni sam sporazum nije bio do kraja primenjen.

Primena sporazuma

Despot Stefan Lazarević je iznenada preminuo 19. jula 1427. u selu Glava kod Kragujevca u vreme kada se njegov naslednik Đurađ Branković nalazio u Zeti. Vesti o despotovoj smrti brzo su se raširile i izazvale novi splet događaja. Murat II je još krajem 1426. opseo Novo Brdo, najveći rudarski centar srednjovekovne Srbije, a posle njegovog povlačenja početkom naredne godine turski odredi su i dalje harali po Srbiji. Zbog toga je i sahrana despota Stefana u njegovoj zadužbini Resavi obavljena na brzinu i u strahu od nadirućih Turaka. Kralj Žigmund, koji je zimu 1426/7. proveo u Vlaškoj planirajući upad na tursku teritoriju preko donjeg Dunava, na vest o despotovoj smrti krenuo je ka Beogradu kako bi obezbedio predaju grada i poštovanje sporazuma. Novi vladar Srbije, Đurađ Branković, najposle je stigao u Beograd najkasnije u septembru 1427. gde je prionuo na gotovo dvomesečne pregovore sa ugarskim kraljem[7][8].

Tokom septembra i oktobra 1427. Žigmund je zahtevao predaju Beograda, koji je despot Stefan prilično unapredio i proglasio za svoju prestonicu. Predaja grada bila je teška, ali neophodna državnička odluka u trenutku kada je vojska ugarskog kralja bila u neposrednoj blizini, dok su sultanovi ratnici pustošili po Srbiji. Međutim, Žigmund je želeo da se pokaže kao zaštitnik svog novog vazala, tako da je sredinom novembra ugarski velikaš Nikola Bočkaj potukao Turke kod Ravanice i oslobodio brojno roblje koje su vodili[9]. Despot je u Beogradu sazvao državni sabor koji je, uprkos protivljenju stanovnika grada, doneo odluku da se grad prepusti ugarskom kralju. Nešto pre 7. novembra 1427. Beograd je ceremonijalno predat Žigmundu Luksemburškom. Okrunjeni Žigmund je, sedeći na prestolu, primio Đurđa Brankovića koji mu se zakleo na vazalsku vernost, i dodelio mu zvanje princepsa, vojvode i despota cele Raške kraljevine i Albanije². Dok je srpsko stanovništvo moralo da se iseli iz Beograda, Žigmund je bezuspešno pokrenuo kolonizaciju despotove prestonice zanatlijama iz unutrašnjosti Ugarske. Beograd je uklopljen u ugarsku odbranu na južnoj granici, a despot Đurađ je, iako je dobio dodatne posede u Ugarskoj (između ostalih i Kupinovo, Slankamen, Bečej, Debrecin i palatu u Budimu)[10][11] ipak zadržao Mačvu.

Predaja Golupca, kojoj se Žigmund isto tako nadao, bila je osujećena voljom lokalnog zapovednika, izvesnog vojvode Jeremije. Jeremija je dokazivao kako mu je svojevremeno despot Stefan uzeo 12.000 dukata kako bi mu prepustio na staranje utvrđeni Golubac. Sada je vojvoda tražio da mu ugarski kralj isplati pomenutu sumu, ali je Žigmund osporio verodostojnost pečata potvrde koju je Jeremija priložio kao dokaz. Despot Đurađ je pohrlio u Golubac, ali je Jeremija na gradskoj kapiji oružjem navalio na novog despota. Štaviše, vojvoda je bio u dosluhu sa sultanom Muratom II, kome je tajno ponudio grad. Sultanovi ratnici su u zimu 1427. preuzeli Golubac čime su Turci stekli važno uporište na Dunavu. Žigmund nije krivio despota Đurđa za Jeremijinu neposlušnost, ali je svim silama sa vojskom od oko 30.000 ljudi i teškom artiljerijom napao Golubac krajem aprila 1428. godine. Tek je dolazak sultana Murata II lično odbio Ugre i naterao Žigmunda u bezglavo povlačenje preko Dunava[12][13].

Pored Mačve, Žigmund nije insistirao ni na vraćanju krajeva u okolini Srebrenice u Bosni. Krajevi koje je srpski despot držao u Bosni i dalje su ostali pod njegovom vlašću[14].

Sporazum u Tati je uspešno primenjen u okviru srpsko-ugarskih odnosa. Kralj Žigmund je primio Beograd, koji je smatran za ključno važnu tvrđavu na ugarskoj južnoj granici, izvršio je ceremonijalnu inicijaciju Đurđa Brankovića za novog despota i vladara Srbije i svom novom vazalu je prepustio okolinu Beograda, Mačvu i krajeve u bosanskom Podrinju. Golubačka tvrđava je, zahvaljujući vojvodi Jeremiji, pala u turske ruke, ali je važno istaći da za ovakav rasplet Žigmund nije krivio srpskog despota Đurđa niti je preduzeo bilo kakve mere protiv despota.

Međutim, iako su dobri odnosi sa ugarskim kraljem bili bitni, dobri odnosi sa osmanskim sultanom Muratom II bili su od vitalne važnosti za despota Đurđa i njegovu despotovinu. Sudeći po vizantijskom istoričaru Duki, sultan je odbijao da prizna Đurđa za naslednika Stefana Lazarevića. Pošto je Stefan umro bez muškog potomstva, njegovu zemlju trebalo je da nasledi sultan kao njegov sizeren. Zbog toga je Srbija 1427. podvrgnuta razornim turskim upadima, sve dok sultan, odobrovoljen predajom Golupca, nije pristao na pregovore. Đurađ Branković je morao da prihvati još teže uslove vazalstva koji su podrazumevali da sultanu plaća godišnji danak od 50.000 dukata i da, na svaki zahtev sultana, šalje vojsku od 3.000 konjanika koje je trebalo da predvodi jedan od despotovih sinova. Drugim rečima, despot Đurađ je plaćao 10.000 dukata više od svog prethodnika za teritoriju koja je bila objektivno manja od despotovine Stefana Lazarevića. Mir je najposle sklopljen u maju 1428. kada je sultanova glavna briga bilo odbijanje ugarske opsade Golupca. Iako je samo sklapanje mira bilo uspeh despotove diplomatije, sultana je valjalo konsultovati oko svake državničke odluke i sizerenov pristanak obilno platiti[15]. Za razliku od vremena despota Stefana, kada je vladala svojevrsna ravnoteža između Ugarske i Osmanlija, vladavinu despota Đurđa Brankovića obeležiće stalno uzmicanje pred Osmanskim carstvom.

Napomene

Bibliografija

Literatura

• A. Veselinović, R. Ljušić, Srpske dinastije, Novi Sad-Beograd 2001.
• J. Kalić, Srbi u poznom srednjem veku, Beograd 2001 (Drugo izdanje).
• M. Spremić, Despot Đurađ Branković i njegovo doba, Beograd 1999 (Drugo izdanje).

Reference