Izborna kruna Rekesvinta, deo Blaga Gvarazara nađenog u Gvadamuru kod Toleda, ukrašena biserima, safirom i granatima. Sa krune vise slova (R)ECCESVINTUVS REX OFFERET i vizantijski krst. Danas se nalazi u Nacionalnom arheološkom muzeju u Madridu.

Vizigotska Hispanija je vizigotska država koja je postojala na teritoriji Iberijskog poluostrva tokom 6. i 7 veka. Početak i kraj ove države obeležila su dva velika vizigotska poraza — 507. u bici kod Vujea i 711. kod Gvadalete. Godine 507. u bici kod Vujea nestala je vizigotska država sa sedištem u Tuluzu. Vizigoti su bili prisiljeni da se povuku iz svojih akvitanskih poseda u koje je prodrla vojska franačkog kralja Hlodoveha I. Njihovi posedi u Galiji svedeni su se na deo Narbonske Galije, Septimaniju. Ipak, vizigotska država je preživela zahvaljujući Ostrogotima i njihovom kralju Teodorihu Velikom koji je od 510. godine pa sve do svoje smrti 526. vladao Vizigotima u ime svog maloletnog unuka Amalariha. Vizigotska država u Hispaniji doživela je vrhunac za vreme vladavine Leovigilda i njegovog sina Rekareda. Godine 589. na Trećem saboru u Toledu, Vizigoti su prihvatili nikejsko hrišćanstvo i odbacili arijanstvo. Nakon Rekaredove smrti, vizigotsku državu su sve češće potresale borbe oko prestola. Vizigotski kraljevi su bezuspešno pokušavali da izbornu monarhiju učine naslednom, što je nailazilo na žilav otpor vizigotskog plemstva i klera i izazvalo je niz obračuna koji su na kraju doveli do propasti vizigotske države. Nakon Rekaredove smrti sledili su kraljevi koji su dolazili silom na presto i čija je vladavina bila kratkog veka. Sisebut (612—621) je bio zapamćen po oštrim antisemitskim zakonima, Svintila (621—631) je proterao Vizantiju sa Iberijskog poluostrva i bio je prvi vizigotski kralj koji je zavladao celom Hispanijom. Međutim, borbe za presto nisu prestajale i sve više su slabile vizigotsku državu. S druge strane, verska netrpeljivost prema Jevrejima i niz oštrih antijevrejskih zakona koje su donosili različiti kraljevi dovela do toga da su i Jevreji na kraju dočekali raširenih ruku muslimanske osvajače koji su izvršili invaziju na Iberijsko poluostrvo 711. godine[1].

Izvori

Najsadržajniji izvor o vizigotskoj državi na Iberijskom poluostrvu je Istorija Gota, Vandala i Sveva (lat. Historia de regibus Gothorum, Vandalorum et Suevorum) Isidora Seviljskog[2]. Isidorovo delo se završava 625. godinom, godinom Svintiline pobede nad Vizantincima.

O Leovigildovom životu i vladavini nalazimo podatke u Hronici Jovana iz Biklara, nikejskohrišćanskog sveštenika. Takođe informacije o Vizigotima do 591. godine mogu se naći u delu Grgura Turskog, Istorija Franaka (lat. Historia Francorum).

Za period od proterivanja Vizantinaca 625. pa sve do dolaska Egike na vlast 657. ne postoje izvori. Izvesni anonimni pisac je nastavio Isidorovo delo sve do 754 (Hronika iz 754), ali ova hronika ne pruža mnogo informacija o Vizigotima. O godinama vladavine Sisenanda i Hindasvinta nalazi se dosta informacija u Pseudo-Fredegarovoj hronici. Međutim, glavni izvor informacija o životu Vizigota u periodu od vladavine Sisenanda do Tulge (631—642) su akta sabora u Toledu koji su se održali u toku tog perioda. Život i vladavina kralja Vambe detaljno su
opisani u Istoriji kralja Vambe (lat. Historia Wambae regis) Julijana iz Toleda.

Pozadina

Detaljnije u Vizigoti

Hispanija je bila rimska provincija koja je prve upade germanskih plemena doživela početkom petog veka. Krajem 409. godine, Alani, Svevi i Vandali su upali preko Pirineja na Iberijsko poluostrvo. Svevi su se skoncentrisali u Galeciji (današnjoj Galiciji) i uspostavili prestonicu u starom rimskom gradu Brakara Avgusta (današnja Braga u Portugalu). Jedan deo Vandala, Hazdinzi, naselio se zajedno sa Svevima u Galeciji, a drugi deo, Silinzi, na jugu poluostrva, u Betici. Alani su zauzeli teritorije provincije Luzitanije i zapadni deo provincije Kartaginijensis. Vizigotski kralj Valija je 416. godine sklopio sporazum sa Rimljanima po kome su Vizigoti bili obavezni da isteraju Alane, Sveve i Vandale iz Hispanije u zamenu za dozvolu da se trajno nasele u Akvitaniji i delu Narbonske Galije, gde su 419. osnovali prvu vizigotsku državu sa sedištem u Tuluzu. Kao vazali Rimskog carstva učestvovali su 451. godine u bici na Katalaunskim poljima pod komandom rimskog vojskovođe Aecija, u kojoj su Huni pod vođstvom Atile bili poraženi. Nakon smrti Aecija, rimska vlast je bila samo prividna. Nakon pada poslednjeg zapadnorimskog cara, Romula Avgustula, 476. godine, raspao se vizigotsko-rimski savez i Vizigoti su pod Eurihom osnovali nezavisno vizigotsko kraljevstvo u Akvitaniji. Eurih je vladao do 484. kada ga je nasledio njegov sin, Alarih II. Međutim, 507. godine, franački kralj, Hlodoveh I koji je nedavno primio nikejsko hrišćanstvo, krenuo je na Vizigote koji su ispovedali arijanstvo s ciljem da kazni jeretike. Do odlučujuće bitke je došlo kod Vujea, u kojoj je i sam Alarih II izgubio život, a tulusko vizigotsko kraljevstvo je bilo uništeno.

Posle Vujea

Spomenik Teodorihu Velikom u Breši.

Nakon poraza kod Vujea, vizigotska prestonica je premeštena u Narbon, gde je Gesaleih bio proglašen za Alarihovog naslednika. Ostrogoti isprva nisu imali ništa protiv toga što su Vizigoti proglasili kraljem starijeg Alarihovog sina, iako nije bio iz zakonitog braka. Gesaleih se postavio na čelo vizigotske vojske i nastavio borbu protiv Franaka, međutim, bez uspeha — vojska je bila desetkovana, Tuluz spaljen, a Narbon su zauzeli franački saveznici, Burgunđani[3]. Prestonica je privremeno bila premeštena u Barselonu. Takođe je bio izgubljen i Karkason, gde su bili sklonjeni deo vizigotske kraljevske riznice i Amalarih, Gesaleihov mlađi brat. Pošto Gesaleih nije pokazivao nikakvu nameru da ponovo osvoji Tuluz (a nije imao ni potpunu podršku vizigotskog plemstva), Ostrogoti su spremili vojsku 508. godine i krenuli u Galiju da se suprotstave Francima i Burgunđanima. Zabeleženo je da je ostrogotsku vojsku predvodio vojskovođa pod imenom Iba, što je bila skraćena forma od Hildebrand[4]. Iste 508. godine, Ostrogoti su ponovo osvojili Karkason i počeli da opsedaju Narbon koji je pao 509. godine[4]. Godine 510. naterali su Franke i Burgunđane da podignu opsadu Arla[3].

Godine 510. po Gesaleih se sukobio sa Ostrogotima, te ga je Iba 511. proterao iz Hispanije. Gesaleih je pobegao u Afriku i potražio utočište i pomoć od Vandala, koji mu jesu dali novac, ali ne i vojsku s kojom bi povratio vizigotski presto. Sa vandalskim novcem Gesaleih je otišao u Akvitaniju gde ga je Hlodoveh I tolerisao i dopustio mu da sakupi vojsku s kojom bi krenuo na Hispaniju. Negde između 511. i 512 ili 513. i 514, Gesaleih je s vojskom krenuo u pohod. Do bitke je došlo nedaleko od Barselone, gde je Gesaleihova vojska pretrpela težak poraz, a sam Gesaleih je prilikom pokušaja da pobegne u Burgundiju zarobljen i pogubljen[3][4].

Teodorih Veliki se u međuvremenu proglasio za regenta u ime svog maloletnog unuka, Amalariha. Negde između 512. i 513. ili 514. i 515. sklopio je mir sa Hlodovehovim naslednicima i otpisao sve izgubljene vizigotske teritorije. Ostrogotski kralj je vladao vizigotskim kraljevstvom do svoje smrti, 526. godine. Tokom njegovog regentstva nije bilo mnogo ni unutrašnjih ni spoljnih sukoba, iako su Ostorgoti uspeli da povrate od Franaka neke gradove kao što su Bezje i Rodez[4]. Za vreme vladavine Ostrogota, vladala je prilično velika verska tolerancija. Iako je bilo povremenih sukoba, tokom 15 godina ostrogotske vladavine dva gotska naroda su se dosta približila jedan drugom. Pri kraju života, Teodorih Veliki je u Hispaniji postavio za vojnog komandanta izvesnog Ostrogota Teudisa. Teudis je bio oženjen veoma bogatom hispanorimskom aristokratkinjom čiji mu je miraz omogućavao da održava privatnu vojsku od skoro 2.000 vojnika, te je postao skoro potpuno nezavistan od ostrogotskog kralja koji se nalazio u Raveni. Teodorih ipak nije preduzimao mere protiv njega jer se bojao nove franačke intervencije ili pobune vizigotskih plemića. Osim toga, nije imao naročitog razloga da to radi jer je Teudis redovno plaćao porez [3].

Teritorije kojima je vladao Teodorih Veliki 523. godine.

Nakon smrti Teodoriha Velikog, na ostrogotskom prestolu u Italiji nasledio ga je njegov unuk Atalarih, a na vizigotskom prestolu u Hispaniji njegov drugi unuk, Amalarih. Dva unuka su sklopila sporazum koji je bio dosta povoljan po Vizigote. Atalarih je vratio Amalarihu blago vizigotske kraljevske riznice koje je zaplenjeno u Karkasonu i Vizigoti su bili oslobođeni plaćanja godišnjeg poreza Raveni. Granica između dva kraljevstva je uspostavljena na Roni i tu je ostala sledećih 11 godina[3][4].

O Amalarihovoj vladavini se samo zna da je 529. godine imenovao izvesnog Rimljanina Stefanija za prefekta hispanskih provincija i da je Stefanije posle dve godine bio smenjen s dužnosti u Đironi[3]. Pored ove informacije, još jedino se zna o njegovom braku i njegovoj smrti.

Amalarih je hteo da se približi Francima tako da je tražio ruku Hlodovehove kćeri Hlotilde i njena braća su dala svoj pristanak. Međutim, Hlotilda je bila veoma pobožna nikejska hrišćanka. Amalarih, kao arijanac, želeo je da njegova žena prihvati arijanstvo. Isprva je pokušavao nagovaranjima, a potom je počeo i da je fizički zlostavlja. Hlotilda je, prema Grguru Turskom, poslala krvavu maramicu svom bratu i pariskom kralju Hildebertu I, koji je odmah sakupio vojsku i krenuo na Septimaniju. U bici kod Narbona u jesen 531. godine Hildebert je odneo ubedljivu pobedu nad Amalarihom, koji je morao da pobegne u Barsino (današnja Barselona), gde je bio ubijen kad je pokušao da potraži utočište u crkvi. Izvori navode da ga je ubio izvesni Franak Beso, koji je bio u službi nesrećne kraljice, međutim ne isključuje se mogućnost da je u njegovoj smrti imao udela i Teudis, Ostrogot koji je bio namesnik u Hispaniji za vreme Teodorihovog regentstva i koji je nakon Amalarihove smrti bio izabran za novog kralja Vizigota[3][4].

Za vreme Teudisove vladavine, došlo je do okršaja sa Francima i sa Vizantincima. Godine 541. godine pariski kralj, Hildebert I i soasonski kralj Hlotar I napali su hispanske teritorije vizigotskog kraljevstva. Prešavši Pirineje ušli su u Navaru, osvojili Pamplonu i stigli do Cezare Avguste (danas Saragosa) koju su opsedali 49 dana. Prema Grguru Turskom, stanovnici Saragose su, videvši Franke kako se približavaju, izneli tuniku sv. Visentea Velikomučenika i sa njom prošetali okolo zidina grada. Franci su bili dirnuti prizorom i iz poštovanja prema svecu digli su opsadu[5][3]. Međutim, hispanski i vizantijski pisci daju drugačiji opis događaja; oni kažu da je Teudis poslao vojsku sa Teudigisilom na čelu koji je Francima odsekao odstupnicu preko Pirineja i teško ih porazio. Izvori takođe navode da je poštedeo život nekolicini za koje je tražio veliki otkup, ali je sve ostale pobio. Nakon ovog poraza, Franci neće zalaziti na vizigotsku teritoriju više od 50 godina[3].

Vizantija je pod Justinijanom krenula da ostvaruje san o obnovi Rimskog carstva. Vizantijska osvajanja su obuhvatila celu severnu Afriku i ozbiljno su počela da ugrožavaju Iberijsko poluostrvo. Zato je prestonica iz Barsina (danas Barselona) bila premeštena u Emeritu Avgustu (danas Merida). Godine 534. Vizantija je uništila vandalsko kraljevstvo na severu Afrike. Iste godine Vizaninci su osvojili Seutu na Gibralataru. Izvori navode da su prethodno morali da izbace vizigotski garnizon iz Seute. Ne zna se kada su Vizigoti tačno stigli u Seutu, ali se veruje da je to bilo 533. godine i da je taj Teudisov potez imao za cilj skretanje pažnje Vizantinaca sa Hispanije. Nešto pre Teudisove smrti, Vizigoti su opet napali Seutu i opljačkali je. Međutim, jedne nedelje, nisu nosili oružje kako ne bi skrnavili nedeljni odmor. Vizantinci su to iskoristili i napali ih s kopna i s mora i naneli im teški poraz. Posle toga, Vizigoti više nikad nisu nogom kročili u Afriku[3].

Teudis je takođe nastavio s praksom verske tolerancije koja je vladala u doba Teodorihovog regentstva. U toku njegove vladavine, održana su čak tri sabora između 540. i 546. godine[5].

Teudis je takođe regulisao cene sudskih usluga izdavši Zakon o cenama sudskih usluga, čime je želeo da stane na put zloupotrebi sudija koji su ponekad naplaćivali neopravano velike sume stranama u sporovima, a takođe su primali i mito. Tompson smatra da nema razloga da se veruje da se ovaj zakon primenjivao na Vizigote: bio je namenjen isključivo rimskim sudovima i odnosio se isključivo na rimske upravitelje provincija. Ovaj zakon je uključen u Alarihov brevijar koji je predstavljao skup zakona koje su poštovali Hispanorimljani, ali nikad nije bio uključen u Leovigildov kodeks koji se primenjivao isključivo na Vizigote[3].

Teudis je završio svoju šesnaestogodišnju vladavinu tako što je bio ubijen u svojoj palati 548. godine. Nasledio ga je Teudigisel, međutim, njegova vladavina je bila kratkog veka. Ubijen je u Sevilji na nekom banketu sledeće godine. Nasledio ga je Agila I.

Iberijsko poluostrvo 560. godine, kada je Spanija obuhvatala najveću površinu.

Agila I je 550. godine krenuo na Kordobu koja se pobunila, kako to neodređeno navode izvori, protiv Gota. Ne zna se da li se Kordoba pobunila protiv Vizigota kao vladara, kao arijanaca ili kao centralne vlasti. U svakom slučaju, Agila je krenuo da uguši ustanak, ali je pretrpeo težak poraz u kom je izgubio svog sina, kraljevsku riznicu i ogroman broj vojnika. Pobegao je u Meridu, glavni grad provincije Luzitanija. Atanagild, vizigotski plemić, video je u slabosti kralja svoju priliku, te se pobunio protiv Agile i utvrdio se u Sevilji. Tompson veruje da najverovatnije nije bio povezan sa ustanicima iz Kordobe. Između 551. i 552. godine, Atanagild je pozvao u pomoć Vizantince. Justinijan I je poslao osamdesetogodišnjeg Liberija, pretorijanskog prefekta Galije za vreme regentstva ostrogotskog kralja Teodoriha Velikog, koga su Vizigoti četrdeset godina ranije izboli i skoro ubili. Juna 552. Liberije se iskrcao naIberijsko poluostrvo i zajedno sa Atanagildom porazio Agilu koji je iz Meride krenuo ka Sevilji. Agilu su na kraju ubile njegove pristalice 555. godine i na njegovo mesto postavili Atanagilda. Novi kralj je potom pokušao da udalji Vizantince iz Hispanije, ali mu to nije pošlo za rukom. Vizantinci će osnovati svoju provinciju Spaniju na tlu Iberijskog poluostrva i tu će ostati sve do 624. godine[3].

Pre nego što je umro, Atanagild je udao svoje dve kćerke, Brunhildu i Galsvintu, za franačke kraljeve — Zigeberta I, kralja Austrazije i Hilperiha I, kralja Neustrije. Ova dvostruka udaja nije imala za cilj poboljšanje odnosa sa Francima, jer su sami franački kraljevi isprosili vizigotske princeze koje su bez protivljenja odbacile arijanstvo i prihvatile nikejsko hrišćanstvo. Galsvinta će vrlo brzo izgubiti život pod čudnim okolnostima što će izazvati višedecenijsko neprijateljstvo između Austrazije i Neustrije predvođeno Brunhildom, Galsvintinom sestrom sa austrazijske strane, i Fredegundom, ljubavnicom, a kasnije i ženom Galsvintinog muža Hilperiha, sa neustrijske strane[3].

Atanagild je ostavio za sobom totalno uništeno kraljevstvo. Izbili su mnogi ustanci, a postoje i dokazi o tome da je zemlja prolazila kroz finansijsku krizu. Godine 568. je izgledalo da je došao kraj vizigotskom kraljevstvu, te da će se raspasti na niz maljih kraljevina. S verske strane, vizigotsko arijanstvo je dobilo još jednog supernika: između 550. i 560. i Svevi u Galiciji su prihvatili nikejsko hrišćanstvo i odbacili arijanstvo[3].

Nakon Atanagildove smrti, Liuva je proglašen kraljem u Narbonu. Sledeće godine franački kraljevi, Zigebert I i Guntram, izvršili su invaziju na Akvitaniju i tom prilikom su osvojili Arl. Liuva je sakupio vojsku i isterao Franke iz Arla, međutim, bio je svestan da njegovo odsustvo iz te provincije može da bude samo ohrabrenje za buduće napade, te je iste godine proglasio svog mlađeg brata, Leovigilda, za suvladara. Liuva je Leovigildove sposobnosti veoma cenio i poverio mu je upravu nad Hispanijom, dok je on ostao u Narbonu da upravlja Narbonskom Galijom i nadgleda severne granice vizigotskog kraljevstva[3].

Liuva će svoje poslednje godine života provesti u smirivanju i stabilizaciji severne granice kraljevstva. Umro je iz nepoznatih razloga 572. godine u palati u Narbonu.

Uspon Toledskog kraljevstva

Vizigotska kopča iz 6. veka. Nacionalni arheološki muzej, Madrid

O Leovigildovom životu i vladavini nalazimo vredne podatke u delima nikejskohrišćanskog sveštenika, Jovana iz Biklara. Ovaj biklarenski sveštenik je gajio duboko poštovanje prema jeretičkom kralju, i čak ni to što ga je Leovigild poslao u izgnanstvo nije umanjilo njegovo divljenje.

Leovigild je, u za deset godina od stupanja na presto, uspeo da uguši sve pobune koje su izbile na severu i na jugu kraljevine i da ponovo stavi sve izgubljene teritorije pod centralnu vlast Toleda. Izvršio je monetarnu reformu i počeo da kuje novac koji se sasvim razlikovao od vizantijskog[6] i počeo je da nosi kraljevsku odeću, za razliku od dosadašnjih kraljeva koji su se oblačili isto kao i njihovi podanici. Takođe je veoma uspešno ratovao protiv Vizantinaca i Sveva. Eliminisao je potpuno bilo kakav znak pobune ili uzurpatorstva — prema Isidoru Seviljskom, proterao je i ubio sve najmoćnije i najbogatije ljude iz kraljevine, mada se ne zna sa sigurnošću da li su bili Vizigoti, Rimljani ili i jedni i drugi. Prema Grguru Turskom, pobio je sve one koji su imali običaj da ubijaju svoje kraljeve[6]. Takođe je bio i prvi germanski kralj koji je osnovao grad — u čast uspešno završenih vojnih pohoda osnovao je grad u Gvadalahari, pod imenom Rekopolj (Rekopolis), kome je dao ime po svom mlađem sinu, Rekaredu. Ruševine ovog grada se i dan danas nalaze na brdu Sero de Oliva (Brdo masline) na krajnjem jugu provincije Gvadalahare[6].

Leovigild je takođe izvršio reformu Eurihovog kodeksa. Neke zakone je prepravio, neke ukinuo, a takođe je dodao i niz novih zakona. Nažalost, originalni rukopis nije uspeo da se sačuva do današnjih dana. Sačuvane su 324 odluke koje je Rekesvint uključio u svoj kodeks koji je objavio oko 654. godine, u kome Leovigildovi zakoni imaju naziv antiquae, tako da ih je lako razlikovati od drugih. Takođe je veoma važno da ni u jednom svom zakonu, osim jednog koji je preuzeo od Euriha, Leovigild ne koristi Bibliju kako bi opravdao svoje zakone, niti propisuje verske kazne za prestupe. Leovigild je u ovom svom zakoniku postavio jasnu razliku između svojih vizigotskih i rimskih podanika kad je u pitnju podela zemlje, iako je ukinuo na primer, zabranu sklapanja brakova između Gota i Hispanorimljana, koji su u Alarihovom brevijaru bili kažnjavani smrću. Takođe je, kao i mnogi drugi, pokušao da uvede naslednu vladavinu, te je 573. godine proglasio svoja dva sina, Hermenegilda i Rekareda, svojim naslednicima, iako se ne zna tačno da li je želeo da nakon njegove smrti obojica vladaju, kao što je on vladao sa svojim bratom Liuvom.

Hermenegildova pobuna

Hermenegildov trijumf. Ulje na platnu, Fransisko de Erera, 1654.

Hermenegild je bio Leovigildov stariji sin kog je, nakon što ga je proglasio jednim od naslednika, oženio franačkom princezom, Ingundom. Ingunda je bila kćerka Brunhilde i Zigeberta od Austrazije i unuka Gosvinte, Leovigildove druge žene i udovice kralja Atanagilda. Kad je stigla na dvor, njena baba, Gosvinta, odmah je počela da je ubeđuje da napusti nikejsko hrišćanstvo i prihvati arijanstvo, međutim, bez uspeha[6]. Hermenegild je ubrzo od oca dobio na upravu južnu provinciju Betiku, te se mladi bračni par preselio u Sevilju. U Sevilji je Ingunda, u savezu sa monahom Leandrom, bratom Isidora Seviljskog, uspela da ubedi Hermenegilda da napusti arijanstvo i prigli nikejsko hrišćanstvo[6].

Hermenegild se proglasio kraljem Sevilje 579. godine, a Leandar je odmah otišao u Konstantinopolj gde je pokušao da dobije vojnu pomoć, međutim, bez uspeha[7]. Jedina pomoć koju su mogli da pruže Vizantinci u tom momentu, bila je eventualna pomoć regionalnog carskog komandanta Spanije, vizantijske provincije na Iberijskom poluostrvu. Hermenegild je takođe potražio pomoć od Sveva, koji su takođe ispovedali nikejsko hrišćanstvo i imali interesa da na vizigotski presto dođe neko ko bi bio prijateljski raspoložen prema njihovoj veri[6].

Leovigild je prvo pokušao da stupi u kontakt sa svojim sinom i da pregovara. Takođe je bio vojno zauzet sukobom s Vizantincima a potom i sa Baskima koji su počeli da haraju po Tarakonensisu. Sukobi sa Baskima su trajali cele 581. godine, tokom koje je Leovigild povratio Rosas i naterao Baske da se ponovo povuku u Pirineje, osvojivši i deo baskijske teritorije[6]. Kako su svi pokušaji da razgovara sa Hermenegildom propali, Leovigild je 582. konačno krenuo na svog pokrštenog sina. Svevski kralj Miron je pohitao u pomoć Hermenegildu koji se nalazio u Sevilji pod opsadom, međutim, Leovigild ga je porazio i naterao da mu se zakune na vernost. Ovo je bila jedina akcija podrške koju su Svevi preduzeli, tako da je Hermenegildu od tog momenta ostala samo nada da će mu Vizantinci priskočiti u pomoć, međutim, Leovigild ih je podmitio, tako da je Hermenegild ostao potpuno sam[6]. Konačno u julu 583. godine, Leovigild je izvršio odlučujući napad na glađu izmoreni grad i zauzeo ga.

Hermenegild je uspeo da pobegne iz Sevilje, a ustanak je okončan februara 584. godine. Ingunda, koju je Hermenegild poverio Vizantincima sa svojim malim sinom, Atanagildom, prema jednim izvorima, umrla je u Africi, prema drugim, u Sevilji, a Atanagild je stigao u Konstantinopolj, ali se više ništa ne zna o njemu. Hermenegild je bio uhvaćen u Kordobi, dok je pokušavao da nađe utočište u jednoj nikejskohrišćanskoj crkvi. Bio je proteran u Valensiju, međutim prema izvorima izgleda da je bio premešten u Taragonu gde ga je godinu dana kasnije, 585, ubio izvesni Vizigot po imenu Sisibert, kada je Hermenegild odbio da se ispovedi arijanskom svešteniku. Grgur Turski i papa Grgur Veliki čvrsto veruju da je Sisibert delovao prema Leovigildovim naređenjima, jer kako Tompson navodi, teško je poverovati da bi Leovigild pustio Sisiberta nekažnjenog da je ovaj postupio nezavisno od kraljeve volje i bez kraljevog znanja[6].

Osvajanje Galicije

Poslednji veliki Leovigildov poduhvat bilo je osvajanje svevskog kraljevstva Galicije i njeno uključenje u Vizigotsko kraljevstvo. Pripajanje Galicije je najverovatnije bio dugo planirani potez, s obzirom da je Leovogild prve akcije na svevskoj granici izveo još 576. godine, što je nateralo Sveve da tad potražnj pomoć od Franaka i Vizantinaca.

Nakon propasti Hermenegildove pobune, Miron se povukao u Galiciju i tamo vrlo brzo umro. Nasledio ga je njegov sin Eborih, koji je sklopio mir sa Leovigildom. Međutim, taj mir je bio kratkog veka, jer je Eboriha 584. godine zbacio s prestola muž njegove sestre, Audeka, koji se kao i Leovigild, oženio ženom svog prethodnika, prethodno poništivši brak sa Eborihovom sestrom. Međutim, vladao je samo godinu dana, jer je Leovigild 585. godine krenuo u odlučujući pohod na Galiciju. Opustošio je zemlju, zbacio s prestola Audeku i učinio s njim isto što je sam Audeka uradio s Eborihom — postrigao ga je i zaredio na silu, a zatim proterao u Behu u Portugalu[6]. Guntram od Burgundije je napao tada Seprimaniju, ali ga je Rekared zaustavio. Leovigild je zatim uništio flotu koja je obavljala trgovinu između franačkoh kraljevina i Galicije, zarobio posade, dokopao se svevske kraljevske riznice, uključio Galiciju kao šestu provinciju Vizigotskog kraljevstva i ukinuo nikejsko hrišanstvo uspostavivši opet arijanstvo kao zvaničnu veru. Krajem godine Svev Malarih je podigao bunu koju je Leovigild vrlo brzo ugušio. Nakon toga, izvori više ne navode bilo kakav novi pokušaj ponovnog uspostavljanja nezavisnosti Galicije[6].

Rekared i prelazak na nikejsko hrišćanstvo

Treći sabor u Toledu, 589. Minijatura iz kodeksa Vigilanusa (145. list), danas se nalazi u Eskorijalu u Madridu.

Nakon Leovigildove smrti, nasledio ga je njegov sin, Rekared. Iako Vizigoti nisu priznavali naslednu monarhiju, Rekared nije imao protivnika prilikom stupanja na presto, delimično zahvaljujući odlučnoj i čvrstoj vladavini svog oca, ali i zahvaljujući sopstvenim zaslugama. Rekared će ostati zapamćen kao prvi vizigotski kralj koji je odbacio arijanstvo i prihvatio nikejsko hrišćanstvo koje je 589. ujedno proglasio i državnom religijom[8].

Nakon Leovigildove smrti, Rekared je prvo izgladio odnose sa svojom maćehom, Gosvintom, koja ga je savetovala da sklopi mir sa franačkim kraljevima. Rekared je odmah poslao izaslanike na dvorove dva od tri franačka kralja sa kojima su Vizigoti bili u sukobu: Hildebert II od Austrazije, Ingundin brat i Guntram od Burgundije, Ingundin stric. Dok je Hildebert lepo primio Rekaredove izaslanike i rado sklopio mir sa Vizigotima, Guntram je odbio da ih primi i zatvorio je granicu između svoje teritorije i Septimanije. Nakon prelaska u nikejsko hrišćanstvo, Rekared je opet poslao izaslanike na austrazijski i burgundski dvor. Tada je takođe naredio da se uhvati i pogubi Hermenegildov ubica, Sisebut, a Hildebertu je ponudio 10.000 suelda[8] u zamenu za sklapanje saveza, što je ovaj oberučke prihvatio. Takođe je tražio ruku Hlodosinde, Hildebertove druge sestre, međutim, Hildebert i njegova majka Brunhilda su kao uslov postavili pristanak burgundskog kralja, Guntrama. Guntram je ovaj put primio izaslanike, ali je odbio da dozvoli venačanje svoje nećake sa vizigotskim kraljem. Međutim, Hildebert je uskoro i bez Guntramovog pristanka odobrio ovaj brak, navodno zato što su Vizigoti prigrlili nikejsko hrišćanstvo[8].

Godine 589. Guntram je napao Septimaniju na poziv pobunjenika iz Narbone koji su se pobunili protiv prihvatanja nikejskog hrišćanstva, međutim, doživeo je katastrofalni poraz. Franci će ponovo napasti na vizigotske teritorije tek 631. godine i to na poziv Sisenanda, septimanijskog grofa koji je sa prestola zbacio Svintilu. Isidor Seviljski i Grgur Turski su ovu pobedu okarakterisali kao jednu od najvećih i najubedljivijih gotskih pobeda[8].

Rekared je nastavio sa politikom strogog odnosa prema vizigotskom plemstvu. Nije dozvoljavao da se plemići previše osamostale niti da postanu previše moćni, a svaki gest neposlušnosti je oštro kažnjavao konfiskovanjem imovine i proterivanjem ili pogubljenjem. Volfram navodi primer jednog visokog plemića koji se pobunio protiv kralja i bio kažnjen tako što je bio podvrgnut procesu tzv. obrezivanja (za koje još nije utvrđeno da li se radi o postrigu ili o skalpiranju), odsečena mu je desna šaka (koja služi za davanje zakletve) i spreveden je ulicama Toleda na magarcu kao primer drugima šta se dešava kad se neposlušni sluga pobuni protiv svog gospodara[7].

Napuštanje arijanstva i Treći opšti sabor u Toledu

Rekared prihvata hrišćanstvo. Munjoz Degrain (1888). Španski senat.

Rekared je početkom 587. godine prihvatio nikejsko hrišćanstvo i krstio se u tajnosti. Prema papi Grguru Velikom, Leovigild je na samrti poverio Rekaredovo pokrštavanje Leandru Seviljskom. Proglašenje nikejskog hrišćanstva državnom verom izvršeno je na Trećem saboru u Toledu, započetom 8. maja 589, kome su prethodila tri sastanka sa nikejskim i arijanskim biskupima na kojima je Rekared pokušao da ubedi arijance u istinitost nikejskog hrišćanstva. I pre održavanja sabora, sve arijanske crkve i posedi bili su predati nikejskoj crkvi[8]. Na ovaj način Rekared je postigao ono čemu je bezuspešno težio njegov otac — verskom ujedinjenju svih podanika Vizigotskog kraljevstva[7].

Preobraćenje je izazvalo izvesni otpor među Vizigotima. Kraljeva udovica, Gosvinta i toledski biskup Uldila su samo naizgled prihvatili nikejsko hrišćanstvo, međutim kasnije je otkriveno da ne samo da su se vratili arijanstvu, nego su i kovali zaveru protiv Rekareda. Kad je stigla vest o preobraženju u Septimaniju, u Narboni je podignut ustanak u kom su učestvovali plemići i arijanski biskup, Ataloh. Ustanici su potražili pomoć od Guntrama, burgundijskog kralja, što je izazvalo franačku invaziju na Septimaniju 589. godine kada su Franci doživeli težak poraz[7][8].

Arheološki nalazi takođe pokazuju da su Vizigoti sa prelaskom u hrišćanstvo konačno napustili stari način odevanja — nestale su stare vizigotske kopče i broševi — kao i stari vizigotski način sahranjivanja mrtvih zajedno sa predmetima od vrednosti. Od tog momenta osetan je uticaj Vizantije u svakodnevnom vizigotskom načinu života. Romanizaciju dvora i uvođenje vizantijske ceremonije sledilo je ozvaničenje rimske religije kao zvanične državne religije i totalno nestajanje germanskog elementa iz života Vizigota. U toku Rekaredove vladavine (586—601) učinjen je veliki napredak u izjednačavanju Rimljana sa Vizigotima gde su ovi poslednji izgubili neke svoje privilegije koje su ranije imali zahvaljujući samoj činjenici da su bili Vizigoti. Ovom procesu dosta je doprinelo i sticanje novih moći nikejskohrišćanske crkve i njenih biskupa[8].

Odnos prema Jevrejima

Nakon proglašenja nikejskog hrićanstva za državnu veru, Leandar Seviljski i drugi biskupi odmah su uspostavili program prisilnog pokrštavanja Jevreja i potpunog eliminisanja arijanstva kao jeresi. Rekared je takođe na Trećem saboru u Toledu doneo niz zakona koji su ograničavali slobode Jevreja — između ostalog, da ne mogu da se žene hrišćankama, da deca rođena iz jevrejsko-hrišćanske unije moraju obavezno biti krštena, zabranjeno im je da trguju robovima hrišćanima, i da zauzimaju visoke državničke položaje sa kojih bi mogli da izriču kazne hrišćanima.

Tradicionalni katolički izvori iz doba Rekaredove vladavine (spisi Grgura Turskog i Isidora Seviljskog) pozitivno opisuju oštru antijevrejsku politiku prvog nikejskohrišćanskog kralja. Moderni istoričari[9][10] međutim, odbacuju mogućnost postojanja verskog fanatizma kod Vizigota. Zakoni doneti na Trećem saboru u Toledu nisu se striktno primenjivali u praksi[8]. Jeste tačno da je papa Grgur Veliki u jednom svom pismu Rekaredu 599. godine (Epistolas, IX, 61,121) pohvalno govorio o vizigotskom kralju zato što je odbio mito koje mu je ponudila jevrejska zajednica u zamenu za ublažavanje antijevrejskih zakona donetih na Trećem saboru u Toledu[8], međutim, Rekared jeste ukinuo smrtnu kaznu za Jevreje osuđene za prozelitizam među hrišćanima[10] i takođe je ignorisao Grgurov zahtev da se oslobode neki hrišćanski robovi koji su služili Jevreje u Narbonu[8].

Informacije o ostatku Rekaredove vladavine su nejasne. Isidor Seviljski hvali njegovu mirnu vladavinu, milosrđe i velikodušnost. Vratio je znatan deo zemlje crkvi i privatnim licima koja im je bila konfiskovana za vreme vladavine njegovog oca i osnovao je i sagradio mnoge crkve i manastire.[11].

Ujedinjenje Hispanije

Skulptura Svintile u parku Retiro, Madrid. Svintila je uspeo da uništi vizantijsku provinciju Spaniju i da ujedini celo Iberijsko poluostrvo pod jednom krunom.

Nakon Rekaredove smrti, Vizigoti su se opet vratili svom starom običaju dolaženja na presto putem zavera, intriga i ubijanja kraljeva. Kada je Rekared umro decembra 601. godine, na prestolu ga je nasledio njegov sin Liuva II, koga je nakon 18 meseci vladavine zbacio Viterih i sebe proglasio kraljem. Odsekao mu je desnu šaku kako ne bi mogao opet da pretenduje na presto¹, međutim, nije se zaustavio na tome — 603. godine ga je osudio na smrt i pogubio[12].

Izvori ne navode da se za vreme vladavine Viteriha održao i jedan crkveni sabor. Sveštenstvo je bilo veoma neprijateljski raspoloženo prema novom kralju, iako nema pisanih svedočanstava da je Viterih pokušao da vrati arijanstvo kao zvaničnu veru. Međutim, postoje zapisi o nekoliko sveštenih lica koji su navodno nepravedno pali u kraljevu nemilost[12].

Viterih se, kao i njegovi prethodnici, takođe borio protiv Vizantinaca na jugu poluostrva, ali nije imao nekog većeg uspeha. Godine 607. Teodorih II od Burgundije je tražio ruku Viterihove kćerke, Ermenberge, međutim, Teodorihova baba, Brunhilda od Austrazije, i njegova sestra Teudila, okrenuli su ga protiv neveste, tako da je Ermenberga na kraju bila vraćena ocu, ali bez miraza koji je donela sa sobom u Šalon sir Saon. Razjareni Viterih je sklopio savez sa Hlotarom II od Neustrije i Teudebertom II od Austrazije kojem se takođe priključio i langobardski kralj Agilulf s ciljem da napadnu Teodoriha i da ga zbace s prestola, ali taj savez i plan su na kraju propali[12].

Viterih je bio ubijen aprila 610. godine, a na prestolu gaje nasledio Gundemar. U jednoj karti grofa Bulgara, koji je navodno bio žrtva Viterihovih progona, govori se da je Gundemar vladao provincijom Narbonense i da se zaštitnički odnosio prema Viterihovim žrtvama[12]. Gundemarova vladavina je bila kratkog veka — umro je prirodnom smrću u februaru 612. godine u Toledu. Za vreme svoje kratke vladavine, sazvao provincijski sabor u Toledu 610. godine na kom je Toledo proglašen za verski centar vizigotske države i vodio je manje više uspešne borbe protiv Baska (610) i Vizantinaca (611). Na vizigotskom prestolu nasledio ga je Sisebut.

Sisebut je vladao devet godina, do februara 621. kada je umro takođe prirodnom smrću. Na samom početku Sisebutove vladavine, na severu poluostrva izbio je ustanak Astura, a takođe i Rukona, naroda koji je naseljavao Katabriju, koji je bio vrlo brzo ugušen. Sisebut u svojoj pesmi posvećenoj Isidoru Seviljskom, Astronomikon (lat. Astronomicon) pominje vizigotsku flotu koja je krenula na sever da se bori protiv Baska i Kantabra. To je ujedno i prva beleška o postojanju vizigotske flote. Godine 614. i 615. vodio je uspešan pohod protiv Vizantinaca na jugu. Smatra se da im nije zadao završni udarac samo zbog toga što je bio preosetljiv na ljudske patnje i želeo je da izbegne pokolj Vizantinaca koji bi svakako usledio nakon osvajanja Spanije[12].

S druge strane, bio je veoma pobožan i veoma blizak sa Isidorom Seviljskim. Isidor je kralju posvetio svoje delo O prirodi stvari (lat. De rerum natura). Za vreme Sisebutove vladavine, međutim, nije bio sazvan ni jedan opšti sabor, nego samo par provincijskih — 614. u Egari (danas Tarasa, Katalonija) kojim je predsedavao biskup Eusebije, i 619. u Sevilji kojim je predsedavao Isidor Seviljski. Sabor u Egari je potvrdio odluke iz Ueske (598) o celibatu sveštenika, dok je na sabor u Sevilji doveden biskup acefalske jeresi, Grgur², koji je na kraju bio vraćen u krilo istinske crkve.

Međutim, Sisebut je poznat i po svojoj veoma surovoj antijevrejskoj politici koju ni sami biskupi nisu odobravali. Bio je prvi kralj koji je otpočeo sistematski progon Jevreja na Iberijskom poluostrvu. Rekaredovi antijevrejski zakoni do Sisebutove vladavine nisu bili striktno primenjivani što je Sisebut odmah po dolasku na vlast promenio. Jevreji su morali da prodaju sve robove hrišćane ili da ih oslobode. Takođe je pooštrio zakon o prozelitizmu koji je Rekared ublažio — Jevrejin koji bi naveo hrišćanina da napusti hrišćansku veru bio bi osuđen na smrt, a njegova imovina konfiskovana. Ako bi neko ko se preobratio u judaizam odbio da se vrati u krilo hrišćanske crkve, bio bi javno izbičevan i pretvoren u državnog roba. Zakon, koji je sadržao još niz stavki o nasilnom pokrštavanju, bio je objavljen uz strašnu kletvu kralja upućenu svim budućim vladarima koji ga ne bi revnosno i dosledno ispunjavali. Isidor Seviljski kritikuje Sisebutove metode nasilnog pokrštavanja u svom delu Etimologije, primetivši da je kralj trebalo da postigne pokrštavanja mudrim ubeđivanjem, a ne prisilom[12]. Takođe postoje izvori koji tvrde da ni samo hrišćansko stanovništvo nije odobravalo Sisebutove antijevrejske mere[12].

Sisebuta je u ko zna kom po redu jalovom pokušaju uspostavljanja nasledne kraljevine nasledio njegov sin, Rekared II, koji je međutim, nakon samo nekoliko dana vladavine bio ubijen, a na njegovo mesto je došao Sisebutov vojskovođa, duks Svintila, koji se uspešno borio protiv Vizantinaca i Rokona u Kantabriji[12].

Svintila je vladao 10. godina — od 621. do 631. Na samom početku svoje vladavine (621—622), Svintila je morao da se bori protiv Baska koji su pustošili provinciju Tarakonensis i izazvali opšti haos u provinciji kojom su vladali glad, nemaština, kuga i rat. O stanju u provinciji Tarakonensis u tom periodu svedoči pismo sveštenika Isidoru Seviljskom iz 625. godine[12].

Najznačajniji događaj za vreme vladavine Svintile je svakako konačno proterivanje Vizantinaca sa Iberijskog poluostrva. Isidor Seviljski smešta ovaj događaj između 623. i 625. godine u svom delu Istorija Gota, Vandala i Sveva koju je objavio za vreme Svintiline vladavine. U tom delu govori veoma pohvalno o Svintili, međutim, kad je Svintila bio zbačen s prestola, objavio je drugo izdanje ovog dela iz koga je izbacio ove hvalospeve bivšem kralju[12].

Vreme ustanaka

Isidorova Hronika se završava 625. godinom, godinom Svintiline pobede nad Vizantincima. Od tada, pa sve do dolaska Egike na vlast 657, ne postoje izvori koji bi nam rekli bilo šta o Vizigotima u ovom periodu. Izvesni anonimni pisac je nastavio Isidorovo delo sve do 754 (Hronika iz 754), ali nam nažalost ne daje detaljnije informacije o Vizigotima. O godinama vladavine Sisenanda i Hindasvinta nalazimo dosta informacija u delima franačkog hroničara po imenu Fredegar. Međutim, glavni izvor informacija o političkim prilikama u vizigotskoj državi u periodu od vladavine Sisenanda do Tulge (631—642) su akta sabora u Toledu koji su se održali u toku tog perioda.

Svintila je takođe pokušao da utvrdi autoritet vladara u odnosu na plemstvo i crkvu. Takođe je želeo da stvori naslednu monarhiju tako da je proglasio svog sina Ramira za prestolonaslednika, što je izazvalo protivljenje nekih velikaša i crkve[12]. Analizom izvora koji su nam na raspolaganju, dolazi se do zaključka da je Svintila bio omiljen među prostim narodom i crkvenim licima, a omražen među plemićima koji su se na kraju, predvođeni plemićem Sisenandom, pobunili protiv njega, pozvali u pomoć Franke i smenili ga[13]. Sisenand je u zamenu za pomoć Francima ponudio zlatni poslužavnik težak 500 funti (226,80 kg) koji je rimski vojskovođa Aecije poklonio Turismundu zbog hrabrog vizigotskog učešća u bici na Katalaunskim poljima protiv Atile.

Sisenand je proglašen za kralja 26. marta 631. godine. Odmah po proglašenju, novi kralj je organizovao Četvrti opšti Sabor u Toledu koji se održao 633. godine u crkvi Santa Leokardija kojim je predsedavao Isidor Seviljski. Na tom saboru, Svintila je proglašen izdajnikom i proteran zajedno sa svojom porodicom, a njegovo imanje konfiskovano. Na ovom saboru je takođe odobreno i 29 novih kanona kojima se regulisala disciplina među monasima i iskušenicima, 10 kanona o Jevrejima i 8 o oslobođenim robovima Crkve. Takođe je bačena anatema na sve Sisenandove naslednike koji bi vladali kao tirani[13]. Najinteresantniji od svih je svakako kanon 75, kojim se bacala anatema na uzurpatore i svakoga ko bi se digao protiv kralja da bi ga na silu zbacio s prestola. Na utvrđivanju ovog kanona je insistirao izgleda i sam Sisenand, kralj koji je i došao do prestola zbacivši svog prethodnika, međutim biskupi su izgleda namerno prevideli tu činjenicu. Ovaj kanon je zapravo verovatno bio inspirisan pobunom izvesnog Judile koja je izbila između 631. i 633. godine i zbog koje je najverovatnije i sam četvrti sabor morao biti odložen za kraj 633. godine. Međutim, izvori ne pominju Judilu ni u kakvom kontekstu i o njemu znamo samo na osnovu dva novčića, jedan skovan u Meridi, a drugi u Granadi i na kojima piše IUDILA REX (Judila kralj)[13].

Sisenand je umro 12. marta 636. godine u Toledu. Nasledio ga je Hintila, koji je, kad je bio izabran za kralja, imao već 86 godina[14]. Hintila je za svoje tri godine vladavine, sazvao dva opšta sabora, Peti i Šesti sabor u Toledu. Na Petom saboru, održanom 636. godine, velika pažnja se poklonila sigurnosti kralja i pitanju sukcesije na prestolu. Redefinisala se figura kralja i ponovo osudio svaki pokušaj uzurpacije ili zavere protiv krune. Takođe su se donele odluke koje su podsticale na progon jeretika i Jevreja s konačnim ciljem njihovog proterivanja s poluostrva. Ova tema je bila glavna tema Šestog sabora u Toledu, održanog 638. godine, na kom se od 19 novih kanona 15 odnosilo na progon jeretika i Jevreja. Nakon ovog sabora, preduzeto je masovno nasilno pokrštavanje Jevreja, održano 1. decembra 638. godine[14]. Na ovom saboru su takođe donete nove odluke o ličnoj i imovinskoj sigurnosti kralja i kraljeve porodice kao i kraljevih podanika. Tompson navodi da ovolika briga za kraljevu sigurnost ukazuje na postojanje više pobuna koje su izbile tokom Hintiline vladavine[13].

Hintila je takođe doneo zakon po kom svi budući kraljevi moraju da polože zakletvu da će progoniti sve neprijatelje hrišćanske vere, a naročito Jevreje[13][14].

Nakon Hintiline smrti 639. godine, na presto je došao njegov sin, Tulga, koga je stari kralj još za života proglasio svojim naslednikom[14]. Ovo je bilo očigledno kršenje 75. kanona Četvrtog sabora kojim je ustanovljena izborna monarhija. Hintila se nadao da će veliki broj anatema i drugih odluka na Saborima u korist sigurnosti kralja sačuvati Tulgu od zbacivanja, međutim, Hindasvint se nije dao zaplašiti. Hindasvitnova pobuna, koja se na kraju završila uspehom, bila je samo jedna u nizu (počev od Svintile, čija je pobuna takođe imala uspeha) pobuna koje su potresale vizigotsku državu sredinom 7. veka. Judilina pobuna, iako na kraju ugušena, imala je dovoljno uspeha i dovoljno dugo je trajala da bi on mogao da stigne da kuje novac. Dve, tri pobune koje su izbile u toku Hintiline vladavine bile su dovoljno velike da bi zbog njih kralj sazvao opšte sabore. Sve ove pobune su imale jednu zajedničku crtu, koja ih je bitno razlikovala od pobuna iz prethodnog veka, koje su u principu imale za cilj uspostavljanje manjih državnih jedinica nezavisnih od Toleda: sve pobune 7. veka su išle direktno protiv samog kralja i nisu imale nameru da dele zemlju na manje nezavisne kraljevine, nego da zamene kralja na vlasti drugim po sopstvenom izboru, što ukazuje na činjenicu da je vizigotska država u 7. veku bila prihvaćena kao jedna celina, to jest, da je nacionalno ujedinjenje za koje se Leovigild borio, konačno bilo uspostavljeno[13].

Period mira i jačanja monarhije

Hindasvint. Kodeks Albeldense

Hindasvint je bio plemić od 79 godina koji je aprila 642. godine ustao protiv Tulge i zbacio ga s prestola, da bi ga zatim na silu zaredio kako bi ga sprečio da ponovo pretenduje na presto³. Zatim se proglasio kraljem bez podrške klera, u Pampalisi (ili Pamplijegi, blizu Burgosa).

Kad je stupio na vlast, Hindasvint je prvo naredio da se pogube svi oni koji su u prošlosti kovali zavere protiv krune. Druge je pak proterao, a njihova imanja, žene i decu predao u ruke njihovih neprijatelja[16]. Prema Fredegaru, pogubio je 200 pripadnika visokog gotskog plemstva ili primata (lat. primates) i oko 500 pripadnika nižeg gotskog plemstva (lat. mediocres)[15][16]. Izgleda da su biskupi bili ipak saglasni sa ovim Hindasvintovim potezom, s obzirom da su na Sedmom opštem saboru u Toledu 646. godine obavezali sve buduće kraljeve da osvete nasilnu smrt svojih prethodnika, a sam kralj je 643. objavio zakon protiv zavere i izdaje koji je predviđao surove kazne za pobunjenike i zaverenike, stavljajući poseban akcenat na nedaće koje su prouzrokovali tzv. émigrés (profugi), to jest oni koji su pomoć za zbacivanje kralja tražili u inostranstvu[16]. Kako je taj zakon vrlo brzo postao sredstvo za uklanjanje rivala u međusobnim teritorijalnim sukobima, Hindasvint je 644. objavio novi zakon po kome je lažno svedočenje izjednačio sa izdajom i odredio mu smrtnu kaznu. Nakon objavljivanja ovog zakona, broj optužbi za izdaju se prepolovio[17].

Hindasvint je takođe započeo ambicioznu temeljnu reviziju Leovigildovog zakonika (lat. Liber Iudiciorum) koju je na kraju završio njegov sin, Rekesvint, uključivši čak 99 Hindasvintovih novih zakona, kao i drugih Leovigildovih koji su pretrpeli Hindasvintovu reviziju.[16].

Surova Hindasvintova politika je ipak donela mir i prosperitet vizigotskoj državi. Korupcija je svedena na minimum, nije više bilo ustanaka protiv kralja, proglašeni su novi zakoni i izjednačeno je stanovništvo pred zakonom. Hindasvint nije posvetio veliku pažnju progonima Jevreja, ali je zato nemilosrdno progonio veštičarenje i vračanje. Zauzdao je večito buntovno plemstvo, zaštitio prava siromašnih u sudskim procesima, a naročitu pažnju je posvetio uslovima žibota robova[16][17]. Ocene Hindasvntove ličnosti u delima sveštenih lica Hindasvintovih savremenika govore dovoljno da nije bio omiljen ni među klerom ni među plemstvom. Evgenije, biskup iz Toleda, okarakterisao ga je kao prijatelja nevaljalstava, odgovornog za zločine, bezbožnika, nemoralnog, odvratnog i zlog, koji ne daje ništa dobro, i vrednuje samo zlo[16].

Hindasvint je 649. godine uz blagoslov velikog dela crkve i plemstva, proglasio svog sina Rekesvinta svojim naslednikom, otvoreno kršeći 75. kanon Četvrtog opšteg sabora u Toledu o izbornoj monarhiji. Rekesvint je od tog momenta preuzeo brigu o vojnim pitanjima, a ocu je ostavio da vodi računa o političkim pitanjima. Pred kraj života Hindasvint je pokušao da se pomiri s Crkvom, te ju je obdario zemljama i bogatstvima, a takođe se bavio i milosrdnim delima. Umro je 30. septembra 653. godine[17].

Nakon Hindasvintove smrti, vlast u vizigotskoj državi je preuzeo njegov sin, Rekesvint, čemu su se usprotivili neki plemići. Ustanak je izbio u Septimaniji, u provinciji Narbonensis, pod vođstvom plemića Froje i za kratko vreme ustanici su opustošili mnoga sela, zapalili mnoge crkve, pobili mnogo ljudi i stigli čak do Cezare Avguste. Rekesvint je, shvativši ozbiljnost situacije, krenuo lično da uguši ustanak. U roku od nekoliko dana, stigao je do Cezare Avguste, potukao do nogu pobunjenike i zarobio i pogubio Froju. Međutim, iako je zarobio veliki broj ustanika, nije želeo da ih kazni jer je shvatio da mu više ide u prilog da ih pomiluje, te je sazvao Osmi opšti sabor u Toledu 653. godine na kom je tražio da ga oslobode kraljevske zakletve protiv izdajnika koji je institucionalizovao Hindasvint. Želja mu nije bila uslišena. Najviše što je bio postigao je ukidanje smrtne kazne i kazne sakaćenjem, dok su se ostali delovi zakona morali i dalje primenjivati. S druge strane, obnovljena je oštra antijevrejska politika, a zakoni protiv hrišćana koji bi se preobratili u judaizam postali su mnogo stroži[16][17].

S pravne strane, Rekesvint je završio zakonik koji je započeo njegov otac, čime su nestali svi prethodni zakonici koji su se primenjivali posebno na gotsko i posebno na hispanoromansko stanovništvo. Hispanorimljanima je sada bio onemogućen pristup visokim državničkim položajima, međutim, s druge strane, masovno su popunjavali crkvene redove.

Za vreme Rekesvintove vladavine, sazvana su još dva opšta sabora u Toledu, Deveti 655. godine i Deseti 656, kao i jedan provincijski u Meridi 666. godine. U svojih 23 godine vladavine, Rekesvint je nastavio politiku svog oca u očuvanju reda i mira na celoj teritoriji kraljevine što je omogućilo izvestan prosperitet vizigotske države.

Građanski rat

Detaljnije u Vamba:Građanski rat

Godine 672. Rekesvint se teško razboleo i umro u selu Hertikos (koje je kasnije dobilo ime po sledećem kralju, Vambi)[16][17]. Plemići su odmah proglasili Vambu novim kraljem, međutim, Vamba je zbog svojih poodmaklih godina prvo odbio ponuđen mu položaj, ali je na kraju prihvatio jer mu je, prema navodima sv. Julijana iz Toleda, jedan od plemića stavio mač pod grlo i rekao da se neće pomeriti odavde dok te ne budemo videli kao kralja ili mrtvog[18][16][17].

Vamba je 19. novembra bio pomazan i proglašen za kralja u Toledu. Iako se zna da su i drugi kraljevi bili pomazani pri proglašenju, Vambino je bilo prvo koje je bilo detaljno opisano u Istoriji o kralju Vambi (lat. Historia Wambae regis) Julijana iz Toleda.

Ubrzo su Baski opet sišli sa svojih planina i počeli da haraju dolinu Ebra i Kantabriju, te je Vamba 673. godine krenuo da odbrani napadnute provincije. Međutim, i isto vreme izbio je ustanak plemića u Septimaniji u gradu Nimu potpomognutih crkvenim lokalnim vlastima kao i grupom Jevreja koji su bili ugroženi antisemitskom politikom Vambinih prethodnika, vizigotskih vladara. Ustanak se proširio na provincije Tarakonensis i Narbonensis, međutim, Vamba je ipak odlučio da ostane u Kantabriji, a u pobunjene krajeve je poslao svog vojskovođu, vojvodu Paula. Međutim, kad je stigao u Tarakonensis, Paul se takođe pobunio protiv Vambe i proglasio se kraljem istoka, to jest, istočnog dela vizigotske države, a pobunjenici iz Nima su mu se pridružili. Građanski rat je bio neminovan, jer je ovako kraljevstvo bilo podeljeno na dva dela.

Vamba je svom silinom napao Baske kako bi što pre mogao da krene na Paula. Nakon brzo izvojevane pobede, Vamba je sakupio nekih 70.000 ljudi koji su krenuli protiv ustanika. Vojska je svom silinom upala u Tarakonensis paleći i ubijajući sve pred sobom, tako da su gradovi kao Barsino (danas Barselona) i Gerunda (danas Đirona ili Herona) morali vrlo brzo da kapituliraju, a ustanak se sveo na nekoliko jezgara u provinciji Narbonensis koji su se takođe vrlo brzo predali bez borbe. Paul je bio zarobljen i ismejan pred svojim ljudima[19]. Vambina pobeda je bila ubedljiva, a njegov trijumfalni ulazak u Toledo podsećao je, prema rečima Julijana iz Toleda, na trijumfalne ulaske pobednika u Rim[19].

Ovaj ustanak je samo dokazao slabost krune u odnosu na kler i plemstvo, te je Vamba 673. godine, u cilju učvršćenja kraljevog autoriteta, promovisao zakon o vojnoj obavezi plemstva i klera da pruže vojnu i ekonomsku pomoć kralju kada se ukaže potreba.

Opadanje vizigotske države

Skulptura kralja Vambe na trgu Orijente u Madridu

Vamba je za vreme svoje vladavine renovirao infrastrukturu kraljevstva, popravio puteve i akvadukte iz rimskog perioda, kao i neke zgrade, a takođe je podigao nove u centru Toleda. Takođe je organizovao Jedanaesti opšti sabor u Toledu. Tokom njegove vladavine zabeleženi su i prvi pokušaji muslimanske invazije na Iberijsko poluostrvo, a izvori takođe pominju (iako ne baš najjasnije) veliku pomorsku bitku gde su Arapi izgubili 270 brodova.

Kraj Vambine vladavine je prilično nejasan. Akta Dvanaestog opšteg sabora u Toledu govore kako se kralj 14. oktobra 680. godine smrtno razboleo i uzeo poslednju pričest, što je u ono doba bilo sasvim normalno da se radi pred smrt[19]. Na sebi je imao monašku odeću i postrigao se. Međutim, kralj je preživeo, ali, pošto je uzeo poslednju pričest i zaredio se, prema vizigotskim zakonima nije više mogao da bude kralj. Takođe, postojao je dokument koji je on lično potpisao i kojim proglašava za svog naslednika Erviga, jednog plemića od poverenja. Drugo pismo je bilo upućeno Julijanu Toledskom u kome mu naređuje da što pre miropomaže Erviga za kralja. Vamba se kasnije usprotivio svom uklanjanju s prestola, ali bez uspeha. Krajem 9. veka, počela je da kruži priča kako je Ervig lično tu umešao prste i dao Vambi napitak od kog je ovaj pao u dubok san, što je Ervig iskoristio da bi ga postrigao i obukao mu monaške haljine[19]. Tompson zaključuje da je ova priča najverovatnije bila istinita, jer čim je Dvanaesti sabor posvetio toliko pažnje opravdanju načina na koji je Ervig stigao na presto, znači da je ipak postojalo nešto što je moralo da se opravda[19].

Za vreme vladavine Erviga kriza u vizigotskoj državi je postala sve jača i vidljivija i još više je bila produbljena mnogobrojnim ustupcima koje je kralj učinio crkvi i plemstvu, kao i velikom epidemijom gladi nastalom nakon veoma loše žetve[20]. Nakon krunisanja, Ervig je odmah sazvao Dvanaesti sabor u Toledu (681) na kome je pre svega želeo da učvrsti svoj položaj i položaj svoje porodice na prestolu. Dvanaesti sabor je takođe imao za zadatak da rasvetli okolnosti pod kojima je Ervig došao na presto. Narod je oslobođen od zakletve na vernost Vambi i Ervig je proglašen zakonitim vladarem vizigotske države[19].

Što se tiče politike prema Jevrejima, Ervig je svoj fanatični antisemitizam pretočio u 28 antijevrejskih zakona koje su biskupi potvrdili 9. kanonom Dvanaestog sabora u Toledu[19]. Potvrdio je sve Rekesvintove antisemitske zakone, osim osude na smrt kamenovanjem ili spaljivanjem na lomači za one koji prekrše bilo koji od ovih zakona. Ta kazna, koja se primenjivala kako za male tako i za velike prestupe, bila je previše surova, te je stoga ukinuta[19].

Godine 683. sazvan je Trinaesti sabor u Toledu na kome se utvrdila nepovredivost porodičnog nasledstva koje bi vizigotski kraljevi ostavili nakon smrti[19]. Ediktom iz 683. godine Ervig je oprostio sve poreze na robove koji nisu do tada bili plaćeni. Na istom tom Trinaestom saboru u Toledu Ervig je zahtevao od biskupa da izvrše reviziju kazni onih koji su se okrenuli protiv svoje zemlje. Biskupi su doneli odluku da se rehabilituju svi oni koji su pali u kraljevu nemilost još od vremena Hintile, te su samim tim i Paul i svi oni koji su učestvovali u tom ustanku bili oslobođeni, a imanja im vraćena. Crkveni oci su takođe dodali jedno bitno ograničenje ove milosti: zakon se odnosio samo na plemiće, ali ne i na običan narod[19]. Novembra 684. godine sazvan je Četrnaesti sabor u Toledu na kome je pročitano pismo pape Leona II u kome je papa obaveštavao o odlukama Trećeg carigradskog sabora.

Najznačajniji Ervigov doprinos je revizija Rekesvintovog zakonika. Tražio je od biskupa da izvrše reviziju zakona, uklone kontradiktornosti i uklone sve što je u suprotnosti sa pravdom. Novi zakonik je objavljen 21. oktobra 681. Do danas je očuvan samo jedan primerak originalnog rukopisa[19].

Ergvig je takođe udao svoju kćerku Sikslonu za Egiku, Vambinog rođaka, kako bi svojoj vladavini dao legitimitet. Na samrti, 687. godine, proglasio je Egiku svojim naslednikom. Tom prilikom, naterao je svog zeta da mu položi dve zakletve: da će uvek štititi interese porodice starog kralja i da će uvek deliti pravdu u narodu[19].

Kada je Egika stupio na presto, shvatio je da je nemoguće ispuniti jednu od te dve zakletve a ne prekršiti drugu, te je zato sazvao Petnaesti sabor u Toledu (688) i tražio da ga biskupi razreše jedne od te dve zakletve. Biskupi su odlučili da je opšti interes važniji od interesa jedne porodice, te su Egiku oslobodili zakletve o zaštiti Ervigove porodice[19].

Egika je zatim sazvao sabor u Saragosi provincije Tarakonensis i na tom saboru uspeo da izdejstvuje odluku kojom se Ervigovoj udovici, Liuvigoto, naređuje da se zaredi i da ostatak svog života provede u manastiru. Tompson tvrdi da je Egika ovo uradio na provincijskom saboru jer je smatrao da na opštem nikad ne bi uspeo zbog protivljenja nadbiskupa Toleda, Julijana. Julijan je umro 690. godine i Egika je mogao da nastavi da deluje protiv Ervigove porodice i Ervigovih odluka, što se mnogima nije svidelo, te je 693. godine skovana zavera protiv njega u kojoj je učestvovao i sam novi biskup Toleda, Sisibert. Plan zaverenika je bio ubistvo Egike i nekih članova njegove porodice. Nađen je jedan novčić iz tog perioda sa likom i imenom izvesnog Sunifreda, što govori da su zaverenci najverovatnije planirali da ovu osobu postave na presto nakon uklanjanja Egike[19].

Zavera nije uspela jer je kralj uspeo da pobegne, sakupi vojsku i da se vrati u kratkom roku i uguši ustanak. Egika je potom sazvao Šesnaesti sabor u Toledu na kom se sudilo zaverenicima — Sunifred je oslepljen, a Sisibertu su oduzeti svi položaji i sekularizovan je, a obojici je oduzeta sva imovina.

Za vreme Egikine vladavine, došlo je do velike epidemije kuge koja je, prema Mozarapskoj hronici, nemilosrdno harala Hispanijom. Galija Narbonensis je bila provincija koja je najviše bila pogođena. Na Šesnaestom saboru u Toledu održanom 693. godine, iz te provincije došao je samo jedan biskup, dok je na Sedamnaestom saboru 694. godine doneta odluka da se na Jevreje iz te provincije ne primenjuju strogi antisemitski zakoni zbog strahovitog pada broja stanovništva[21].

Egika je na Petnaestom saboru tražio od biskupa da naprave reviziju svih zakona osim onih koji su doneti za vreme vladavine Hindasvita, Rekesvinta i Vambe. Na taj način je ukinuo ili promenio dosta zakona koje je doneo Ervig. Nije izvršio detaljnu reviziju niti izdao novu knjigu zakona kao što je to uradio Ervig, ali je dodao nekih dvanaestak zakona Ervigovom kodeksu, koji su se uglavnom odnosili na široki dijapazon tema, u nekim slučajima vrlo blagonaklone, kao restauracija Hindasvintovog zakona o zabrani mutilacije robova koji je Ervig ukinuo, a u drugim slučajima veoma oštre, kao što je bio zakon u vezi sa odbeglim robovima[19].

Što se tiče Jevreja, Egika je takođe nastavio antisemitsku politiku, međutim na drugačiji način — doneo je niz zakona kojima bi im onemogućio zarađivanje za život — svaki Jevrejin koji bi se iskreno pokrstio i primio hrišćanstvo bio bi oslobođen poreza koji je do tada plaćao, a ta količina novca bi se preraspodelila na druge Jevreje. Jevreji su mogli da trguju samo između sebe — nije im bilo dozvoljeno da trguju sa hrišćanima. Sva imovina koju su posedovali Jevreji, a koja je bila kupljena ili stečena od hrišćana, bila je konfiskovana i postajala bi vlasništvo države, koja je, doduše, platila svu oduzetu imovinu[19].

Međutim, na Sedamnaestom saboru u Toledu održanom 694. godine, Egika je na osnovu određenih glasina da su Jevreji u vizigotskoj državi u dosluhu sa Jevrejima iz inostranstva i da spremaju veliku zaveru protiv svih hrišćanskih kraljevstava, doneo do tada najsurovije antisemitske zakone: svi Jevreji u vizigotskom kraljevstvu biće lišeni svih svojih dobara, i da će svi oni, zajedno sa svojim porodicama biti prodati u roblje u svim provincijama kraljevstva. Nikad neće biti oslobođeni, a biće im apsolutno zabranjeno da praktikuju svoju veru. Imovina Jevreja bila bi dodeljena hrišćanskim robovima koji bi nastavili da plaćaju porez koji su do tada plaćali Jevreji, a vlasnici Jevreja robova bi morali da potpišu obećanje da im nikad neće dozvoliti da praktikuju svoje obrede. I na kraju, svako jevrejsko dete bi sa navršenih sedam godina bilo oduzeto roditeljima i predato hrišćanskoj porodici u kojoj bi bilo vaspitano u duhu hrišćanstva, i kad za to dođe vreme, predati u brak sa hrišćaninom[19].

Kuga koja je izbila u Konstantinopolju 698. godine raširila se ka zapadu, prešla Mediteran i stigla na Iberijsko poluostrvo 701. Egika i njegov sin Vitica su morali da napuste Toledo zbog epidemije, a neki istoričari misle da je možda baš taj period bio kada je Egika poslao Viticu u Tuj u Galeciji da vlada Svevima, događaj koji je Alfonso III zabeležio u svojim hronikama, a koji su kasnije naučnici često odbacivali kao lažni podatak[22].

Egika je umro prirodnom smrću 702. godine. Nasledio ga je njegov sin, Vitica, grof provincije Galecije.

Kraj vizigotskog kraljevstva

Naslovna strana izdanja iz 1549. godine iz Toleda Hronike o kralju Rodrigu (šp. La cr��nica del rey Rodrigo), koju je napisao Pedro del Koral 1443.

Vitica je isprva vladao zajedno sa svojim ocem počev od 700. godine. Te godine se Egika teško razboleo i po njegovoj želji, Vitica je bio miropomazan za kralja. Zajedno su vladali dve godine, do Egikine smrti. O vladavini poslednjih vizigotskih kraljeva se malo zna, s obzirom da se nisu sačuvala akta Osamnaestog sabora u Toledu koja bi mogla da nam pruže vredne informacije o tom periodu. Sve što se danas zna o poslednjim danima vizigotske kraljevine potiče iz Hronike iz 754. godine koju je napisao nepoznati mozarapski hroničar 754. godine.

Neko vreme u toku zajedničke vladavine Egike i Vitice, vizantijska flota je pljačkala južne obale Iberijskog poluostrva međutim, vizigotski grof Teudimer ih je odbio. Tačan datum ovog događaja je nepoznat: može biti da se desio kao deo Leontijevih pohoda u pomoć Kartagini 697. godine[19]. Hroničar iz 754. godine naziva Viticu milosrdnim, mada ipak kritikuje način na koji je došao na presto.

Prvo što je Vitica uradio kad je došao na vlast, bilo je pomilovanje nekolicine plemića koje je njegov otac proterao. Vratio im je svu konfiskovanu imovinu i robove, kao i položaje na dvoru. Takođe je naredio da se svi spisi protiv njih javno spale[23]. Ti spisi su sadržali žalbe, ukaze i priznanja koje su izgnanici bili prisiljeni da potpišu[19]. Hroničar iz 754. godine takođe beleži da je Vitica podsticao nadbiskupa Toleda, Sindreda da izvrši pritisak na sveštenstvo. Šta je konkretno to značilo, ostaje tajna. Među stručnjacima vlada mišljenje da je time Vitica pokušao da reformira korumpiranu vizigotsku crkvu[23].

Prema Hronici iz 754, presto je nakon Viticine smrti 710. uzurpirao Roderih, koji je bio verovatno lokalni plemić⁴. Podržao ga je, prema rečima hroničara iz 754, senat, što verovatno znači da je imao podršku dvorskih službenika[19]. S druge strane, nije imao i podršku sveštenstva.

Godine 711. Tarik ibn Zijad, berberski vođa, prešao je Gibraltar po nalogu Muse ibn Nusaira, valije Tingitanske Mavretanije, i počeo da pljačka gradove. Roderih, koji se u tom momentu nalazio na severu boreći se protiv Baska, pohitao je u susret stranom napadaču. Do odlučujućeg okršaja došlo je 19. jula 711. godine kod Gvadalete. Bitka je trajala sedam dana, sve do 26. jula. Roderih je u ovoj bici najverovatnije poginuo, jer na bojnom polju njegovo telo nije nađeno[19]. Uskoro je i sam Musa prešao Gibraltar i pridružio se Tariku u osvajanju. Hronika iz 754. godine navodi da je, kad je ušao u Toledo, pogubio mnoge vizigotske plemiće među kojima se nalazio i Opa, Viticin brat i Egikin sin[19]. Međutim, ima istoričara koji tvrde de je Opa ipak uspeo da pobegne iz Toleda i da izbegne smrt[27].

Prema Tompsonu, Roderiha je nasledio Agila II koji je vladao tri godine[19], negde do 713. ili 714. Neki smatraju da je Agila u stvari bio Viticin sin[24] koji je vladao tri godine počev od Viticine smrti[25], međutim, to je teško verovatno jer bi bilo koji Viticin sin 711. godine bio dete[26]. Bilo kako bilo i uprkos tome što ga Hronika iz 754. ne pominje, Agilino postojanje i vladavinu potvrđuju njegovi novčići koji su bili iskovani u kovnicama u Narbonu, Taragoni i Đironi. Ne zna se kako se završila njegova vladavina[19].

Propast vizigotskog kraljevstva u legendi

Nakon izvesnog vremena, počele su da se formiraju mnoge legende u vezi s propašću vizigotskog kraljevstva koje su ubrzo postale deo narodne književnosti španskog srednjeg veka⁵. Najpoznatija je ona u kojoj se pripoveda uzrok propasti vizigotskog kraljevstva. Prema legendi, don Rodrigo⁶ je bio opsednut lepotom kćerke seutskog grofa Julijana, Florinde, koju je na kraju silovao, te je Julijan iz osvete pozvao muslimanske osvajače i omogućio im prelazak Gibraltara. O Julijanu Hronika iz 754. ništa ne govori, ali ipak pominje izvesnog don Urbana, afričkog hrišćanina i savetnika muslimanskih osvajača.

Pogledajte i…

• Vizigoti
• Vizigotski kraljevi
• Muslimansko osvajanje Iberijskog poluostrva
• Bitka kod Kovadonge

Napomene

Bibliografija

Izvori

Literatura

Reference