Klikaj na sličicu i pročitaj pričicu!
KRATKE PRIČE
ČLANCI
FILMOVI
Proglasili su ga kopiletom, oteli mu krunu i presto. Pojavila se niotkuda, i svojom slepom verom pomogla mu da povrati ono što mu je po rođenju pripadalo. Kad je došlo vreme da pokaže svoju zahvalnost, izabrao je ćutanje. Mogao je da pomogne, da je hteo. Umesto toga, hladnokrvno je dopustio da je spale na lomači.
|
|
| Jovanka Orleanka. Minijatura iz druge polovine 15. veka. |
Pobedom Engleza u bici kod Azenkura, stranka armanjaka koja je podržavala dofena Karla, sina ludog kralja Francuske, Šarla VI, bila je praktično uništena. Godine 1420. u gradu Troa burgundijska stranbka sklopila je sporazum sa engleskim kraljem kojim je dofen Karlo, bio razbaštinjen, a kraljica naterana da izjavi da on nije kraljev sin, tako da je nazvan "takozvanim dofenom". Takođe je dogovoreno da se Henri V oženi Lujevom kćerkom Katarinom i tako postane naslednik francuske krune. Henri je dobio Akvitaniju i Normandiju, a vojvoda Burgundije je dobio garancije za sva prava i povlastice koje su se graničile sa nezavisnošću.
Dve godine kasnije, umrli su i Šarl VI i Henri V. Maloletni sin engleskog kralja, Henri VI, postao je naslednik obe krune, a njegov stric Džon, vojvoda od Bedforda postao je namesnik Francuske. Zapravo, vojvoda od Bedforda je kontrolisao Nomandiju, Men, Il d'Frans i Šampanju, dok je Burgundija uživala praktično nezavisnost zahvaljujući ugovoru iz Troa. Teritorije južno od Loare, osim Gaskonje, priznavale su zbačenog dofena Karla.
Bedford je 1325. godine rešio da proširi teritorije svog sinovca, pa je napao i opseo Orlean. U isto vreme, Rober de Bodrikur, zapovednik grada Vokulera na istočnoj granici Šampanje, imao je neobičan problem. Naime, danima mu je dosađivala jedna seljanka iz Domremija, sela koje je pripadalo Orleanu i koje je podržavalo dofena. Jovanka, kako se zvala ta seljanka, opsedala je Bodrikura fantastičnim pričama o svecima koji su joj se javljali u vizijama. Bila je apsolutno ubeđena da su joj oni dali u zadatak da razbije opsadu Orleana i da kruniše svog kralja, dofena Šarla, u Remsu. Pošto u to vreme nisu bile retke žene koje su imale vizije i koje su naposletku sve bile proglašene za veštice ili lude, Bodikur je pokušao da je se otrese, ali bez uspeha. Jovanka je bila toliko uporna, tako da Bodikur nije imao kud i dozvolio je nekim svojim ljudima da je odvedu da vidi Šarla. Pojava Jovanke, neugledne seljančice iz Domremija, bila je presudna u Šarlovoj borbi za povratak prestola — njena nepokolebljiva vera je vratila samopouzdanje Karlovoj vojsci koja je prvo zauzela Orlean, a potom i Rems gde je Karlo konačno bio krunisan i postao je Šarl VII.
Jovanka je imala još planova. Nastavila je da predvodi francusku vojsku koja je, vođena njenom slepom verom i upornošću stigla pred sam Pariz. Međutim, njen borbeni žar je počeo da smeta kako na dvoru, tako i u samoj vojsci — za dvorane, nakon Šarlovog krunisanja, diplomatija je postala mnogo privlačnija od oružja, dok su vojni zapovednici, kojima je rat bio posao čiji je najbolji deo bila pljačka, postali umorni od ratovanja. S druge strane, Burgunđani su uspeli da skupe vojsku i počeli su protivnapad. Jovan Luksemburški, jedan od zapovednika u burgundijskoj vojsci, opseo je grad Kompjenj. Jovanka je krenula u odbranu grada, i kad je stigla sa vojskom, napala je Burgunđane, koji su, iako iznenađeni, ipak uspeli da se srede i da suzbiju napad. Jovanka međutim, nije htela da prizna poraz i nastavila je da se bori. Zapovednik grada, u strahu da Burgunđani ne prodru u grad, naredio je da se kapije grada zatvore. Jovanka je ostala van zidina, i na kraju je bila zarobljena. Jovan Luksemburški ju je prodao Bedfordu, koji je naredio Pjeru Košonu, episkopu Bovea, da otpočne suđenje Jovanki za veštičarenje. Na kraju je bila spaljena na lomači, jer nije htela da se odrekne svojih vizija. Do kraja je tvrdila da su bile istinite.
Tokom Jovankinog puta od zarobljenice Jovana Luksemburškog do lomače, Šarl je više puta imao priliku da joj pomogne, međutim, iz samo njemu poznatih razloga nije to učinio. Prvo je mogao da je otkupi od Jovana Luksemburškog koji je ionako bio u stisci s novcem, te mu je bilo svejedno kome će prodati Jovanku, ali nije to učinio, pa je Jovan prodao Jovanku Englezima. Dok je Jovanka bila u rukama Engleza, mogao je da ponudi razmenu, jer je imao dosta engleskih zarobljenika plemenitog roda koje je mogao da ponudi u zemenu. Takođe je mogao da pokuša i na silu da je oslobodi, jer su engleski položaji u tom momentu bili slabi. Ali nije ništa uradio i ta njegova malodušnost i inertnost u istoriji je zasenila čak i Bedfordovu sračunatu surovost i osvetoljubivost.
Nakon nekoliko godina, Šarl je pokušao da skine ljagu s Jovankinog imena, ali opet iz ličnih razloga. Shvatio je da mu ne služi na čast da duguje svoju krunu nekom ko je osuđen za jeres, pa je 1356. poveo postupak da se Košonova presuda preispita. Pažljivo probrani crkveni sud je na kraju poništio tu presudu i rehabilitovao Jovanku.
Jovanka Orleanka je beatifikovana 1909. godine, a 1920. je konačno proglašena za sveticu.
Literatura
- Pejnter S. Istorija srednjeg veka. Klio, Beograd 1997. str. 401—413
